Tri zime ❄️🏠🕰️

Svaka nastupajuća generacija načini tek poneki iskorak obeležavajući epohu kojoj pripada, ali najčešće nedovoljno u saglasju sa mladalačkim entuzijazmom i čvrstom namerom da na grandiozan način iskoči iz porodičnih obrazaca. Čitajući dramu Tene Štivičić “Tri zime”, i još intenzivnije gledajući istoimenu predstavu u preciznoj i promišljenoj režiji Jasne Đuričić, bez ikakve sumnje možemo uočiti neizbrisive delove „nasleđa“, koje veoma teško sami sebi priznajemo.

Naizgled potpuno prirodno prelazeći iz jedne vremenske tačke u drugu, pa zatim u treću, otkrivamo svet jedne zagrebačke porodice u nekim od najvažnijih godina za istoriju ovog podneblja. Dovoljno je reći 1945, 1990 i 2011, pa da postane jasno koliko su snažne bile prekretnice, kako za pojedince, različite skupine, tako i za večito turbulentnu istoriju naših i nama bliskih krajeva Evrope. Komadom ne dominira iznošenje velikih parola, ali se oživljava težina konkretnog razdoblja kroz dijaloge koji su prirodni, duhoviti, bolni, jednom rečju životni.

Okosnicu ove priče nedvosmisleno čine slojevito obrađeni ženski likovi, potporni stub iz generacije u generaciju, neke mirno i nenametljivo, druge pak skoro muški odvažno. Sve one kao da nam daju lični odgovor na pitanje kako sve život može biti režiran. Ukoliko najpre posmatramo Ružu Kralj (Staša Blečić), mladu partizanku, revolucionarku, slepo vođenu ispraznim, ali zaslepljujućim idealima toga vremena uočićemo napaćeno biće koje se na krilima novog identiteta izdiže kao znak promene kroz veru u ono što joj omogućuje da zadovolji željenu pravdu. Birajući za dom mesto gde je njena majka Monika bila tek služavka staroj buržujskoj porodici čije je vreme prošlo dolaskom jednakosti za sve, svaki njen pokret, svaka izgovorena reč kao da šalju eho “sada je red na nas”.

Tiha heroina, Monika (Andrijana Đorđević), posve skrušena, gotovo neprimetna žena, zapravo nosi u sebi ogromnu snagu u onome što znači biti samohrana majka u vremenu koje ne prašta. Ona je dokaz da snaga nije samo u brtikosti i žustrom govorenju, već je ona najčešće sadržana baš u onome što nije čulima dostupno, a ipak odjekuje. Iako se kroz istoriju mahom pamte oni glasni, porodice opstaju zahvaljujući tihima.

Nešto kao pandan svojoj baki, Maša Kos (Isidora Vlček), nevidljivi je dobrotvor, stameni čuvar sistema, besplatni servis za rešavanje tuđih potreba, neko ko amortizuje tenzije, misli unapred i jeste onaj činilac bez koga bi se sve raspalo za manje od tri dana. Nasuprot njoj, nešto kao sinonim propuštenog života, Dunja Kralj (Tamara Šustić), mlađa ćerka Ruže i Aleksandra, odaje sliku najtužnijeg lika ovog komada, osobe koja neprestano kaska za sopstvenom srećom. Tražeći sigurnost, bolji život, više bliskosti i čiste ljubavi, nekim čudom uvek za sve zakasni vagajući između nostalgije i suočavanja sa sadašnjim trenutkom.

Zavirimo li u svet Mašinih naslednica, Alise i Lucije, dveju savremenih mladih žena, ponovo će se očitati onaj čuveni obrazac da isti roditelji mogu odgajiti dva dijametralno suprotna karaktera. Lucija (Ksenija Mitrović) pravi je ekvivalent Ružinoj praktičnosti, samo bez zvanične ideologije. Ona veruje u “snalaženje”, stabilnost, smislenu korist, preživljavanje kroz prilagođavanje. Ne preterano romantična, ali ipak čvrsto uz svog budućeg supruga Damjana koji je našao način da svet upodobi sebi. Alisa Kos (Vanja Kovačević), na drugoj strani, je savremeno tragičan lik, koji beg iz Hrvatske vidi kao iskorak iz sopstvene prošlosti i zaklon od nedostataka svoje porodice, a zapravo sve vreme nosi sve u sebi i sa sobom.

Kruna svih ženskih likova, jedna od onih koje unose urnebes na osvežavajući način jeste Karolina Amruš (Ana Rudakijević). Dama buržujskog porekla, u neku ruku najmodernija kroz slobodu kojom zrači, izvor humora bez banalizacije, kao i mudrosti bez patetike. Oblikovana u mladosti očekivanjima i neispunjenim obećanjima, ona ne ostaje u gorčini, ali ni u potrebi da glumi moralnu veličinu.

Zanimljiv kontrapunkt ovim toliko različitim ženama slično izbrazdanih života, jesu svakako muški likovi. Deda Aleksandar Kralj (Srđan Kner) deluje nemoćno u pokušaju da nametne autoritet, pored supruge Ruže, njegov ego tiho pati u nesigurnosti u očinstvo i kroz nedostatak unutrašnje snage. Vlado Kos (Nikola Knežević), neizmerno dobar, ideološki i moralno dosledan, ipak bez klasične muške energije, više neko ko je oličenje stabilnosti nego strasti, sasvim jasno čini par sa Mašom.

Dunjin (bivši) suprug Švabo (Aljoša Đidić), slika je i prilika polusveta (čak i njegov kostim govori više od hiljadu reči), čovek površne moći, grub i nesiguran, bez dubine, ali sjajnog performansa za široke narodne mase. Marko Horvat (Aca Lazin), kao i Igor Marević (Miloš Lučić) negde su između ovih svetova, niti previše patrijarhalni, niti dovoljno moderni, izgubljeni u vremenu koje nije baš previše radilo za njih.

Predstava „Tri zime“ nema glavnu zvezdu, kao što ni porodica ne bi trebalo da ima glavnog junaka, već jedan snažan tim. Ovaj ansambl funkcioniše upravo tako – skladno, što prilično fascinira, posebno uzimajući u obzir da je komad zapravo diplomski rad ove generacije. U bezmalo četiri sata trajanja, oni nam jasno iznose slepo verovanje svakog naraštaja da počinje iz početka, a putem otkriva da je sa sobom poneo mnogo više nasleđenog nego što se moglo i naslutiti.

Upravo u toj mreži odnosa, gde nijedna priča ne stoji sama za sebe, već se nadovezuje i oslanja na druge, porodica se ne može okarakterisati kao prost zbir pojedinaca, već kao živi sistem u kome se sve stalno prenosi, ponavlja, ali i preobražava.

Snežana Laketić