Lulu 🩷

Lestvica odgovornosti uvek doseže značajno viši stepen kada monodrama dobije zadatak da opravda svoje postojanje i publiku sve vreme drži “gladnom” i prisutnom na svim nivoima. Kada to uspešno ostvari, mladost spojena sa ovim bremenom obaveze ostavlja neizbrisiv pečat kod svakog pojedinca koji u jednoj večeri uspeva da sagleda pretešku životnu priču nesrećne devojke džepova krcatih nesigurnošću. Za nepunih sat vremena, “Lulu”, monodrama mlade i izuzetno talentovane Lane Đuričković (po motivima drame Franka Vedekinda), a u odličnoj režiji Milana Cerovića, ne ostavlja mogućnost distance, niti prostora za ravnodušnost.

Monodrama je forma koja glumcu ne ostavlja nijedan kutak da se sakrije, već od njega iziskuje da čitav emotivni teret scene nosi na svojim plećima. Koliko god postojao balast skopčan sa odgovornošću, daleko se više očitava zadovoljstvo pripovedanju surove autobiografije centralnog lika, verovatno ne samo kako bi se doprlo do onih koji prolaze kroz slično iskustvo, već jednako i do onog drugog dela ljudske vrste koji ovako nemoćnima čine život odurnim. Ona napominje da pred nama nije sećanje, niti osveta, niti žalopojka, već rekonstrukcija koja baš nikoga ne štedi, pa ni nju samu. Iskreno do bola, do srži, do svakog atoma jedne napaćene duše i svih njenih dželata. Da budemo potpuno jasni – njeni krvnici nisu samo u ljudskom obličju, njen neprijatelj je u prvom redu njena nemoć, koja onima sa tek nešto malo moći daje pravo da smatraju manipulaciju prirodnom i brigom nazivaju ono što je zapravo kontrola.

Čitav svet je ovde sadržan u jednoj osobi koja nam podjednako verno donosi, ne samo glavnu junakinju, već i sve one likove koji su njen život učinili baš takvim kakav jeste. Upravo ti prelazi su neverovatni, taj osećaj da na scenu svaki put stupa novi član čitavog jednog ansambla, ogoljavajući svu surovost moći koja nije institucionalna, ali je na izvestan način još jezivija kao svakodnevna dominacija nad nekim ko se zadesio u zavisnom položaju. Muzika verno prati svaki momenat koji je potrebno naglasiti, svaki prelaz koji je još snažniji od prethodnog, čini se baš zato što nije dolazak novog i nepreživljenog, već samo dodatak slojeva koji vode ka dubljem potonuću.

Dodatnu slojevitost donosi činjenica da nam ovaj komad ostavlja slobodu da delove sastavljamo sami, da uključimo maštu, da zapravo budemo kreativni, aktivni učesnici u nečemu što je svuda oko nas (mada uz iskrenu nadu da sve ovo nije stalo u život samo jedne osobe). Mi ne znamo gde njena priča počinje i kako je dospela na prag svoje prve mučiteljke – gazdarice, koja se na kraju čini još i najlakšom lekcijom sa početnog kursa privikavanja na surovost sveta. Ona daje tek toliko da može da ucenjuje, da može od lomljivog i nezaštićenog stvorenja da stvori roba svoje takozvane dobrote i darežljivosti.

Tamo gde kod jednog dobročinitelja postaje pretesno, pojavi se novi koji nudi izlaz i razumevanje, a relano je samo nastavak teške sage, željan apsolutne kontrole, lečenja sopstenih frustracija na slabijem, dok je ustvari trostruko veći slabić koji ima tek malo više materjalnog da time može da donosi odluke o tuđem životu. On je doktor Goll, čovek kome je preciznost sve, samo što ovaj pojam objašnjava ne razlikom između agresije i nežnosti, nego razlikom između agresije i korektivne sile. Zatvor je “precizno” govoreći zapravo nešto što sprečava autodestrukciju, usmeravanje u najboljem pravcu.

Kada stignemo do Dame iz lože postajemo svesni da se krug samo nastavlja, dok se pojavni oblici menjaju samo i jedino kroz razloge potrebe za dominacijom i zloupotrebom. Ona daje posao koji iziskuje pravovremeno čutanje, svaki pokret prema njenim pravilima, svaki osmeh doziran i unapred predviđen, jer ona obezbeđuje krov nad glavom, hranu i odsustvo udaraca – privilegija kakva zaslužuje aplauz?!

Kada se pokaže da začarani krug nema kraja, iskrsava novi doktor tiranin, platežno sposoban, svakako tvorac sopstvenih normi ponašanja, kadar da određuje sudbinu njenog tela, voljan da je nauči idealnom raposredu koji će joj oduzeti i preostali minimum nje same. Jer zaboga, mora se znati ton kojim se priča, vreme kada i gde sme da se pojavi, način na koji je dozvoljeno komunicirati sa gostima.

A na kraju balade spas dolazi u vidu Grofice, imena teškog za izgovaranje valjda i njoj samoj. Na početku ona gotovo kao da unosi neku vrstu svetla, nade, spasa, majčinske ljubavi i zaštite, pomalo nežna, u nekoliko navrata i urnebesno komična. A ko je ona u pozadini svega toga kada otkrije da mladost preti samim svojim postojanjem da ugrozi njenu izmišljenu veličinu? Ona se pretvara u još jednu frustriranu ženu koju ljubomora satire do kosti, ženu koja diktira opet neke svoje kodekse ponašanja, onda kada krhkost i neprimetnost štićenice počnu da jenjavaju, čak i samo u naznakama.

Nemoguće je ostati indiferentan pred “klasikom” kojoj je mladost pomalo izmenila ruho, jer često je svako od nas bio jedan komad sudbine koju je Lulu u celosti preživela. Nemoć nije samo treperenje pred materjalnim iz nedostatka istog, nemoć je i u emotivnoj iscrpljenosti pred onima koji brigu i dobre namere boje autoritetom i pravilima, strašniji i od otvorenih negativaca. Nemojmo zaboraviti da na drugoj strani moramo naći snagu u sebi da bismo se izdigli iznad lepo upakovane brutalnosti, jer na sreću ili nažalost, odgovornost je uvek u rukama obe strane.

Snežana Laketić