TO SMO MI 💜🪞

Odlazak u pozorište pronalazi svoj smisao kroz doživljaj predstava koje odgledamo, manje ili više (i na svoj način) razumemo, polemišemo o najintrigantnijim likovima, a ponajviše nas nadahnu one u kojima se ogledamo i čiji junaci nose u sebi i nešto naše poznato ili ponešto tek otkriveno između salvi suza i smeha, jer…“To smo mi”. Upravo je ovo naziv autorskog projekta Narodnog pozorišta Priština, koji je pred ovdašnjom publikom zaživeo na sceni Raša Plaović, i postoji osnovana nada da će se gostovanja ponavljati kako emotivna erupcija bude “kupovala” sve veći broj iskrenih ljubitelja ovakve vrste pozorišnog izražavanja.

Ono što čini “karakter” pomenute predstave jeste činjenica da su priče unutar nje lične, autentične, ispričane kroz odjek sopstvene emocije, ogoljene pred onima za koje akteri ne znaju ko su, ali veruju da su publika koja će razumeti šta se krije u dušama bića čije glasove umešno povezuje dramatrugija Olje Đorđević – Ivana Kovačević, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Nikola Đorđević, Đorđe Velimirović i Ivan Ćirić. Lični pečat darovan je od strane svakog pojedinca, a zajedničkim snagama gradi se celina koja u isti mah ima elemente i personalnog i univerzalnog.

Putašestvije kroz živote naših junaka čini nekoliko etapa, a započinje iz bokseva, kao scenografskog rešenja (scenografija Goran Stojčetović). Čini se da svako od njih ulazi u sopstvenu „škrinju uspomena“, iz koje izranjaju priče koje su najpre samo njihove, a već u sledećem trenutku postaju i naše. Između pojedinih segmenata, glumci izgovaraju nasumične reči i kratke izraze, nešto poput fragmenata misli, asocijacije koje prave uvertiru u određeni period života, možda i kao podsetnik koliko su misli često rasute i neuhvatljive.

U nastupajućim deonicama, predstava lagano ide u smeru detinjstva i prvh snova o budućnosti, kao i činjenici da gluma nije bila početni izbor za sve, što ove ispovesti čini još bližim i realističnijim. Posebno su slikoviti momenti u kojima se odluke o izboru poziva iznose porodici, a te situacije, rekonstruisane uz pomoć kolega, često dobijaju duhovit i vedar ton. Jedan od najupečatljivijih segmenata su zasigurno pisma upućena važnim ljudima (ili možda poneko samom sebi). I pored svake izgovorene reči, stiče se utisak nekakve neopisive tišine na sceni i vazduha koji ispunjava apsolutno čista, nepatvorena emocija.

Put ka glumi zaokružuje se kroz iskustva prijemnih ispita, počev od prvih pokušaja, preko ponekog odbijanja, do konačnih prihvatanja. U tim pričama smenjuju se nesigurnost, upornost i radost, ali i ona dobro poznata borba za mesto u svetu koji biramo. Pitanje sigurnosti i „stalnog posla“ provlači se kroz njihove ispovesti, uz dozu ironije i realnosti koju svi prepoznajemo. U tom kontekstu, posebno se izdvaja trenutak u kojem jedan od junaka svoj ugovor projektuje u neku blisku budućnost, gde se zatičemo između šale i zbilje o neizvesnosti umetničkog poziva.

Kako bi sve bilo uistinu ono što jeste, životno, predstava doseže i u neke sasvim obične, svakodnevne trenutke sadašnjeg života. Njena snaga se, naime, krije u toj „običnosti“, u sitnicama koje ne deluju kao drama, a zapravo sadrže u sebi ono što i jeste najviše ljudsko. Nemoguće bi bilo u ovom kontekstu ne dotaći se i njihovog odnosa sa javnošću, sa svim onim što dolazi uz izloženost. Kroz iskrene i neretko duhovite besede, pokreću se teme (ne)suvislih komentara, predrasuda i očekivanja sa kojima se susreću, ne samo kao glumci, već i kao ljudi, što nam nedvosmisleno otvara sliku nesavršenosti sveta koji posmatramo spolja, podsećajući nas koliko je lako suditi, a koliko je teško zaista razumeti. Pogled se svakako mora upreti i ka budućnosti, ne kao prema osmišljenom dugoročnom planu, već kao prostoru nade, mašte i mogućnosti. Moglo bi se reći da tu se krug zatvara: od detinjstva, preko odluka i borbi, do želja da ono dolazeće bude čarobno.

Na kraju, sve te priče — različite, lične, ponekad bolne, a često i tople (jer sve je to život) staju u jednu snažnu misao, koja je nadasve jednostavna, a jednostavnost najglasnije govori: TO SMO MI!

Snežana Laketić