Petrijin venac ♀️👰‍♀️❤️‍🩹😔

Taman kada poverujemo da smo sasvim spoznali izvesno delo u svim njegovim pojavnim oblicima iskrsne odnekud jedna potpuno drugačija ideja vanserijskog reditelja koji udahne nekakav novi kolorit dobro znanom i legendarnom i izazove u nama nešto pomalo neočekivano, ali prijatno i na izvestan način “pitko”. Dovoljno je živeti na ovom podneblju pa da pri navođenju imena čuvenog Dragoslava Mihailovića istog trenutka pomislimo na “Petrijin venac”. Ako ste stekli utisak da znate sve o ovom arhetipu, a niste pogledali istoimeni komad u Ateljeu 212, onda definitivno ne možete ni pretpostaviti kakvu magiju zna da upriliči reditelj poput Bobana Skerlića. Bogat festivalski život i brojne nagrade jedan su u nizu dokaza da ovu dramu neizostavno vredi pogledati.

Petrija svakako nije pandan pojedinačnoj biografiji žene iz provincije iz perioda sredine dvadesetog veka. Ona čak nije ni ovaploćenje samo ženskog usuda, već i glorifikacija pobede čoveka u najopštijem smislu. Iako možda nepismena, godinama kaljena na najrazličitije načine, ona stiče mudrost upravo kroz patnju i trpljenje. Reklo bi se da sve vreme levitira negde između pokornosti i podređivanja stečenih odgojem u strogom patrijarhatu i naučenog kroz sve tragedije koje su je spoticale, ali i iznova podizale.

Zamisao da se u prvom igranju komada kao ansambl predstave tri Petrije istovremeno pojavljuju na sceni moglo bi se, između ostalog, smatrati i prikazom težine života ove žene, za koji kao da su potrebne snage tri ljudska bića kako bi se izneo na plećima. Mlada Petrija (Marta Bjelica), gradska (Jovana Gavrilović) i Petrija udovica (Milica Mihailović) koegzistiraju na sceni sve vreme. Svaka naredna baš takva kakva jeste ne bi postojala bez one prethodne i ne bi sa toliko nežnosti, saosećanja i razumevanja mogla da gleda na tu i takvu prošlost. Zauvek povezane nevidljivim nitima koje su simbolično predstavljene kanapima kao rediteljskim rešenjem, one su neraskidivi deo jedne celine kakva je ova žena-muškarac, i snažna i dražesna.

Nedvosmisleno se može reći da je pomenuti trojac maestralno odigrao svaki deo spektra jedne ovakve ličnosti – Marta Bjelica beskrajno duboko približavajući publici svaku, pa i najsitnijiu emociju jednog još uvek tananog bića, Jovana Gavrilović kroz naglašenu sugestivnost u oživljavanju suočavanja sa životom i sazrevanjem. Ipak, čini se da je Milica Mihailović zapravo baza, stožer ove predstave. Da li zbog celoživotne posebne spone sa ovim remek-delom, jednog intimnog odnosa prema samom tekstu i hrabrog suočavanja sa “ličnim”, ona je zaista u ogromnoj meri sve vreme prisutna svakim atomom sopstvenog bića i isijava nekakvu čudesnu energiju.

U muškom svetu u kome je žena apsurdno i primitivno prepoznata kao jedini krivac pri izostanku začeća ili ukoliko već rođena deca ne ostaju u životu, ona voli svim srcem jednog nesigurnog Edipovca Dobrivoja (Strahinja Blažić), ali ne ume da se bori sa zlobom svoje svekrve (Isidora Minić). Ona uživa poštovanje i naklonost jednog starijeg kafedžije Ljubiše (Tihomir Stanić), tužnog i odbačenog čoveka koji živi za svaku mrvu naklonosti. Ona se predaje i jednoj naizgled racionalnijoj ljubavi prema veselom rudaru Misi (Bojan Žirović), čoveku dečije energije na samom početku, sa kojim je suživot bio sve samo ne med i mleko. Svi ovi ljudi, zajedno sa njenom prerano otišlom ćerkom Milanom (Nina Nešković) žive poput anđela u njenim sećanjima i kroz njenu pripovest bivaju oslikani kroz jedan večni život sakriven od zaborava.

Svaki uspešan projekat svakako je suma ulaganja snaga celog tima, te ovde svedočimo sjajnim kostimima (Tatjana Radišić- Sterijina nagrada za kostimografsko ostvarenje), neobičnoj i efektnoj scenografiji (Goran Stojčetović) i neverovatnoj muzici (Mate Matišić) koja kao da je plod koketiranja moravskog melosa i džeza i kao takva dokaz da su u rukama pravih majstora čuda uvek moguća.

Kroz ovakav prikaz naša draga Petrija kao da je u etar poslala jasnu poruku da ona nikako nije žrtva, već pravi pravcati pobednik. Ona je dokaz da život vredi da se živi dok god smo u njemu kakva god stradanja da nam se nađu na putu i da vremenska distanca čini da neretko o njima pričamo kao da su se desila nekom drugom. Njen adut su vedrina i zahvalnost, a iz ovoga proistekla mudrost lekcija koju jedna neobrazovana žena poznaje bolje i od mnogih učenjaka i intelektualaca.

Snežana Laketić