Puškin.Slučaji⁉️🤔

Povedemo li se mudrošću čuvenog Vladike Nikolaja Velimirovića: “Ko veruje u slučajnosti, taj odriče postojanje Boga”, mogli bismo napraviti prikladnu uvertiru u narednu priču. Dubina ove velike istine neobjašnjive moćima nauke deluje poput jedne od zvezda vodilja za nastanak predstave „Puškin. Slučaji” u režiji Filipa Vinogradova, a koja se izvodi u Teatru Vuk. Ona je autentičan spoj Puškinovih pripovedaka i činjenice da neki fenomeni odolevaju vremenu i samo formom bivaju u nijansama podložni različitostima, dok im suština ostaje ista u kom god razdoblju da se zbivaju i koje god geografske tačke da dosežu.

Četiri tematski različite pripovesti: “Mećava”, “Pucanj”, “Upravnik poštanske stanice“ i „Seljančica” tkaju zajedno sa prividno spontanim i dovitljivim upadicama jedinstvenu sagu o tome da se apsolutno sve dešava sa razlogom čak i kada se inicijalno stvara bezmalo potpuno oprečan osećaj. Spajajući živote običnih ljudi sa pričama o raznim velikanima ili vinovnicima istorijskih događaja, slučaj(nosti) poprimaju jasan oblik smislene neminovnosti – sinhroniciteta ili svesno osmišljenih poteza pojedinaca ili grupe ljudi. Evgenija Eškina Kovačevć, Daniel Kovačević, Rade Maričić i Nikola Štrbac, uplovljavajući iz jedne uloge u drugu, na ovom četvoroetapnom putovanju sjajno kombinuju elemente drame i komedije u srazmeri koja publiku čini zainteresovanom i uključenom sve vreme, ne samo kroz držanje pažnje, već i direktno, interaktivno.

Kuriozitet čine i „ubačeni“ delovi koji opovrgavaju bilo kakvu mogućnost egzistiranja koincidencija u svetu. Da li je slučajnost da je Puškin zbog sujeverja spram belog zeca odustao od odlaska u Petrograd da se pridruži ustanicima dekabristima i na taj način izloži progonu ili smrti? Kako bismo danas čitali „Pikovu damu“ ili „Evgenija Onjegina“ da nije bilo njegovog praznoverja? Koliko bi svet bio uskraćen za „Braću Karamazove“, „Idiota“ ili recimo „Zapise iz podzemlja“ da baš jedino Dostojevski od pomilovanih zarobljenika nije izdržao u zdravom razumu nesnosnu rusku hladnoću u tananoj beloj košulji?

Izlaženje iz standardnog rediteljskog okvira oslikava prva scena svadbe u „Mećavi“ koju najpre vidimo u Puškinovoj Rusiji, a onda iznova u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji XX veka. Negde se kao poruka čita premisa da,  bez obzira na društveni kontekst, esencija ostaje identična. Tamo gde je ljubav zabranjena roditeljskim aršinima, ona predstavlja patnju, ma koji da je razlog protivljenju istoj. Ova je priča ujedno i dokaz da ono što se desi kao neočekivano („slučajno“) i naizgled neželjeno može jednog dana postati okidač čitavoj hronici zbivanja najplodnijeg perioda našeg bitisanja.

„Pucanj“ kao ogledalo borbe moći zasnovane na sujeti i zavisti onih „manjih“ koji nemaju sposobnost da se izbore sa prirodnom dopadljivošću novopridošlih i svakako „većih“, dokaz je da osveta može da zadovolji ego, ali nikako da nadomesti nedostatak ljudskosti i ispunjenja duše. Ovaj se pucanj spaja sa svim onim istorijskim hicima koji su pogodili ili promašili metu, ali nikako slučajno proizveli posledice čiji je svedok neka bliža ili dalja prošlost, ili pak one čiji smo sudionici i mi koji živimo sadašnjost.

Koliko provincijalski život i ponekad njegova učmalost mogu naterati nekoga da iz svog stremljenja za iskorakom iz takvih uslova povredi sebi bliske ljude, a onda slučaj učini da se nad time duboko zažali bez mogućnosti da se moli za oprost?  “Upravnik poštanske stanice“ je slovo upravo na ovu temu i potvrda da svaka odluka nosi konsekvence koje su ponekad nesagledive u trenutku donošenja iste.

Nije li poslednja i vrlo kratka priča „Seljančica“ zapravo sinonim za realnost, gde se u susretu različitih ideologija, „desne“ i „leve“, u uslovima krize nađe razlog za premošćavanje tog jaza za koji se postavlja pitanje da li je ikad zaista postojao ili je bio jeftina propaganda za one koji sebe žrtvuju zarad ideologija koje su perfidno smišljene za manipulisanje drugima? Da li kriza tera na kompromis i omekšavanje stavova ili su pojedincima stavovi paravan iza koga kriju nedoslednost temeljenu na čistom interesu? Možda taj i takav pragmatizam pogrešno provocira neke od nas da na „pomirenje“ gledamo kao na još jednu  „teoriju zavere“? Ostaje da se o tome promišlja i možda nikada ne dođe do kompletne istine.

Tek trebalo bi osvestiti da živimo na pozornici na kojoj je sve režirano, što se na izvestan način signalizira i tokom samog komada, da odsustvo slobode i poštovanje pravila znače prividan mir, a da bunt može puno da „košta“. Spočitavanje režiji je slika i prilika pobune protiv sistema koji nameće svoja pravila. Ostavimo sinhronicitete „mećave“ da čine svoje, ali ne dozvolimo da „pucanj“ kao svestan atak na našu slobodu odredi našu i budućnost budućih generacija!

Snežana Laketić