Džepovi puni kamenja 🌟🎬🎥💫

Entuzijastima preplavljenim velikim snovima, koji svet ne gledaju očima sadašnjeg trenutka, već kroz iskorak u potencijalno, nepojmljiva je indiferentnost onih koji dosanjano podrazumevaju kao zauvek dato. Čitav jedan ciklus te vrste se ustvari neprekidno odigrava i dok je sveta i veka neće dočekati svoj kraj. Ovaj začarani krug u tekstu irske spisateljice Mari Džons “Džepovi puni kamenja” pravi je odraz tog kontinuiranog sudara polariteta – stvarnog života i onog izmaštanog, kao i realnog života “malih” i “velikih” ljudi. Kao posledica atraktivnosti teme ne iznenađuje činjenica da je po drugi put bio inspiracija reditelju i glumcu Erolu Kadiću da posle čitave dve decenije oživi ovaj komad na sceni Kult u Teatru Vuk.

Radnja zapravo oslikava vreme kada slavni “holivudski cirkus” dolazi u siromašno irsko selo po autentičnost kakva pogoduje budućem velikom ostvarenju, još jednoj mašini za stvaranje milionskih prihoda. Lokalno stanovništvo u tome iznalazi šansu za ostvarivanje sopstvenih kratkoročnih i dugoročnih htenja. Za svakoga je to prilika da ugrabi neku mrvicu sa stola ili mozda ipak izgubi samo komad samopouzdanja, ako ima sreće.

Na kakav nas zaključak navodi definisanje ove predstave kao jedne “tužne komedije”? Na prvi pogled neopisivo zabavna i duhovita, a iza prvog utiska čitavo sazvežđe izuzetno važnih tema i dubokog sagledavanja pitanja identiteta i sa njim skopčanog dostojanstva i samopoštovanja “običnog čoveka” tek okrznutog holivudskom barom zamaskiranom silnim blještavilom. Nedvosmisleno nam dočarava kompletan opus osećanja, smeh i suze, zanos, elan, ali i razočarenja i neke prerane i tužne odlaske.

Uzimajući u obzir gotovo nepostojeću scenografiju, tek prošaranu dvema stolicama i usnom harmonikom kao jedinim rekvizitom, jasno je da je fokus zapravo usmeren na glumu i brze metamorfoze samo dva glumca kroz više od deset karakterno različitih likova. Ovaj visoki nivo odgovornosti uspešno pred publiku donosi glumački dvojac – Miloš Petrović Trojpec i Pavle Mensur. Jedva vidljive promene na kostimima, koliko god smislene bile, daju samo delić doprinosa maestralno brzom prelasku iz jednog u drugi lik, a da pri tom svaki do kraja zadržava svoju autentičnost i stvara utisak prisustva većeg broja aktera.

Inspirisani prilično različitim porivima, Čarli i Džek kao glavni junaci komada postaju deo priče o statistima. Nakon srušenog američkog sna i neslavnog povratka u domovinu sa rukama u džepovima, Džek kao jedan od onih realista “na zemlji” ne pronalazi ništa drugo čime bi korisnije ispunio svoje vreme. Čarli, pak u tome vidi put ka svetlosti dana za osmišljeni scenario gradeći svoju himeru sa staklenim nogama na krilima nekakvog zaraznog optimizma i neverovatne želje za životom. Da li će zvučati izlizano ako se kaže da takva energija neretko potiče od doticanja samog ambisa i posledično otkrivanja dara života?

Nažalost dno ne mora nužno biti odskočna daska ka veri u bolje, kao u slučaju mladog Šina, čiji se ogromni dečački ideali raspršuju u moru odbijanja, poniženja i traženja izlaza u opijatima. Možda jednako pun snova, ali omeđen očekivanjima roditelja i okruženja, Fin ne doseže tako intenzivno fazu razočaranja, jer su njegova potajna stremljenja zaključana tamo gde na lestvici piše da su nerealna. On je kao nekakva međuzona koja levitira između onoga o čemu je Šin neprekidno maštao i životne učmalosti sirotog starog Mikija, doživotnog poslednjeg živog statiste iz filma “Tihi čovek”, večitog marginalca koji je starost dočekao sa životnim motom “ako nećeš da te zamene, radi šta ti se kaže”.

Osvedočeno najurnebesnija transformacija koja publiku obara s nogu jeste Trojpecov prelaz od Čarlija gladnog slave ka već afirmisanoj Karolini Đovani, magičnoj holivudskoj divi. Pomalo usiljena u govoru, slika i prilika nedostižne čemu akcenat i nove slojeve dodaju oni koji je na različite načine okružuju i teže dodvoravanju, dostupna onda kada to njenim interesima pogoduje, naizgled prazna, licemerna profesionalka o kojoj se zapravo ne može mnogo ni naslutiti. Njene unutrašnje borbe i neki novi porivi ostaju iza maske superstara.

Predstava bi se na neki način mogla doživeti kao osvrt na činjenicu da mašinerija sistema nema vremena za nešto malo patnje za onima kojih su napustili ovaj svet. Još važnije ona je tu i kao nekakav podsetnik (potpuno subjektivan utisak) da je putovanje važnije od cilja, sagledano sjajem u očima jednog Čarlija koji daruje daleko više energije i životne radosti negoli pogled onih koji su krupne ciljeve dosegli ili onih koji se ovenčavaju tuđom zvezdanom prašinom samo zato što su tu negde tik do njih.

Snežana Laketić