Zatvaranje ljubavi ❤️‍🩹

Pojednostavljeno posmatrati emotivne odnose kroz šablon ili nekakav kliše bilo bi ne samo neozbiljno, već i nedostojno jednog takvog fenomena kakav je ljubav. Jedini neoboriv stereotip u ovom kontekstu bila bi Ničeova mudrost koja kaže da prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikad o trajanju. Tamo gde se postavi pitanje trajanja, a samim tim i smislenosti, neretko počinje upravo ono o čemu Paskal Ramber govori u svom tekstu “Zatvaranje ljubavi”. Odvaživši se na režiranje ovog komada, Luka Jovanov na scenu Bitef teatra donosi hrpu pitanja, verovatno svesno bez konkretnog odgovora, upravo zarad ostavljanja dovoljno prostora da se zaroni u dubine tih nedoumica i oformi sopstveni zaključak.

Kreativna je zamisao da se u „komori za mučenje“ nađe upravo dvoje glumaca koji više ne igraju fiktivne likove, već prolaze kroz ličnu dramu, ostavljaju iza leđa umetnički performans i bivaju ogoljeni u sopstvenom emotivnom kolapsu. Ova kamerna predstava zahteva pun fokus, jer ma koliko da publika doslovno prisustvuje izvođenju dva monologa, neophodno je pratiti svaku mimiku, grimasu, gestikulaciju drugog aktera. Tekst ima tu crtu spontanosti, prirodnog zastajkivanja u govoru, te nastavljanja naizgled iz neke druge tačke, uobličavajući na taj način i silinu naboja izražavanja neprijatnih “istina”, kao i konfuziju misli koje u roju traže svoj put ka izlazu na površinu.

Odabir da junaci ove duodrame zadrže svoja lična imena dodatno utiče na autentičnost i izuzetan stepen tenzije jednak uslovima u kojima bismo posmatrali dvoje veoma bliskih ljudi čija se ljubav pred našim očima urušava. Oni su Maja Šuša i Slaven Došlo i zaista daju sve od sebe da ovo nepresušno polje inspiracije i polemisanja doživimo veoma snažno i neretko lično.

Komad počinje Slavenovim ostrašćenim monologom koji nedvosmisleno izražava potrebu za okončanjem odnosa koji traje dugi niz godina, a kome ne preostaje ni poslednja slamka spasa koja bi ga održala živim. Ostavlja utisak nekoga ko je predugo ćutao, potiskivao sopstvena nezadovoljstva hipnotisan usvojenim obrascima ponašanja koje su godine zajedništva kreirale. Da li je Slaven zaista žrtva manipulacije ili je tipičan predstavnik pojedinaca kojima je napad univerzalna strategija izbegavanja istine i bežanja od odgovornosti? Odgovor se krije u ličnoj percepciji gledaoca zasnovanoj na njegovom intimnom iskustvu, kao i posledicama istog sadržanim u uverenjima ili bojaznima na svesnom ili podsvesnom nivou.

Majin “emocionallni ekspoze” ne počinje onog trenutka kada reči krenu da naviru sa usana. On se zapravo dešava sve vreme na drugoj strani tog laboratorijskog ringa u kome se nalaze protagonisti ovog komada kao pokusni kunići kojma se ispituju granice izdržljivosti. Gradacija emocija tokom više od pola sata mudrog ćutanja očitava se u svakom pokretu, svakoj suzi, uzdahu, ironičnom osmehu, jasno iskazanom bolu koji lice ni ne pokušava da sakrije. Njen stav je poput neke vrste protivteže Slavenovom iskazu, obojen snažnom ženskom energijom. Ona je nežna, ali borbena, osvešćena, ali sasvim prirodno krhka. No da li je Maja osoba koja probleme gura pod tepih i rado pliva u vodama konformizma ili je žena koja je kristalno svesna svojih prioriteta i ne dozvoljava da joj “sitnice” menjaju kurs?

Scenografsko rešenje uključuje bazen krvi izmedju postolja na kojima stoji ovo dvoje ljudi suočenih sa razarajućim dejstvom okončanja ljubavi i kao da u sebi sahranjuje svako izrečeno slovo, svaku ubojitu misao, svaku toksičnu rečenicu ili bolnu grimasu. To je prostor koji razdvaja dve strane medalje. A na kojoj smo mi strani? Da li nam je akcenat na lepim zajedničkim sećanjima, na shvatanju da život kao “tegla meda” nije stvar iluzije već sopstvene odluke pri osvešćivanju prolaznosti, da voleti ne znači biti zanesen idejom o ljubavi? Ili smo možda radije skloni bežanju kroz izgovore, nabrajanju svih mana koje uspemo da isčeprkamo iz negativnih misaonih pregrada i kitimo se činjenicom da smo mi ustvari “realni”? Šta je uopšte značenje te reči i može li biti samo jedno?

Ovo je jedna od onih predstava tokom koje ćete bar u jednom momentu poželeti da iskočite na pozornicu i dobro protresete oba junaka, naravno svakoga iz drugačijih razloga, a sve u zavisnosti od toga koga i u kojoj meri smatrate tlačiteljem, a koga žrtvom, čija vam priča zvuči kao tužna melodija zaboravljenih tonova, a čija kao beg od vezivanja i prebacivanja krivice na onu drugu stranu.

Snežana Laketić