Svaka ptica svome jatu ❤️‍🩹🫂🔯🇵🇸

Tvoreći redove jednog od svojih najranijih dela, Šekspir verovatno nije mogao ni da nasluti koliko će originalnih “reinkarnacija” istog iznedriti neka nastupajuća vremena. Kreiranjem moderne sage o Romeu i Juliji, libansko-kanadski pisac, reditelji i glumac Važdi Muavad koncipirao je ove već uveliko arhetipske mlade ljubavnike kroz sebi bližu izraelsko-palestinsku verziju. Posve sigurno ne samo usled aktuelnosti teme, već i zbog nesporno izuzetno kvalitetnog teksta, te i duboke emocije koju u sebi nosi, reditelj Dino Mustafić je doneo odluku da komad “Svaka ptica svome jatu” vrlo kreativno upodobi teatru i donese pravo osveženje velikoj sceni “Olivera i Rade” u Beogradskom dramskom pozorištu.

Da bi jedan kompleksan i obiman tekst ugledao svetlost pozornice u svoj svojoj punini i adekvatnoj dužini trajanja, neophodan je vrhunski dramaturg poput Vedrane Božinović, kako bi se svi oni krucijalni segmenti stopili u jednu smislenu celinu koja publici omogućava da razume, oseti i doživi predstavu na najbolji način.

Kroz prizmu odnosa tri generacije pisac vrlo jasno rekonstruiše centralni problem sa kojim se svaki lik nosi u sebi svojstvenom maniru. Na jednoj strani vidimo one koji se kriju iza dugoročnog straha od iskrenog priznanja, na drugoj pak one koji zaslepljeno, gotovo robotski žive u svojim i lažima svojih roditelja i na kraju one najmlađe koji u potrazi za istinom proizvode upravo onakve posledice kakve takvo traganje može da prouzrokuje – za nekoga blagotvorno i okrepljujuće dejstvo, za nekoga devastirajući efekat.

Ova priča, koja vrlo rezonira sa trenutkom u kome živimo, započinje naizgled karmičkim susretom dvoje mladih ljudi u Americi, daleko od duhova predaka i tereta njihovih istorijskih odnosa, prerastajući prirodnim sledom u ljubav lišenu odgovornosti prema prošlosti koja svakako nije, niti može biti njihova. Ljubav o kojoj govorimo je zapravo ona u kojoj jedan Jevrejin ne doživljava odjek imena Vahida kao pretnju, niti jedna Arapkinja smatra da se preko nišana gleda na osobu koja je po rođenju nazvana Itan. Ove uloge poverene su fenomenalnim mladim glumcima Tamari Šustić i Vukašinu Jovanoviću.

Glumačke legende Svetlana Ceca Bojković (Lea) i Miodrag Miki Krstović (Etgar) predstavljaju taj neki prvi sloj u porodičnoj hronologiji, baku i deku mladog Itana koji nose u sebi kako breme odložene istine, tako i nedovoljno svesti o svim konsekvencama tog odlaganja. Za razliku od pomirljivog Etgara, sklonog mirnim rešenjima, Lea je naizgled hladna i nezainteresovana za porodične odnose, ali sa razvojem događaja ona ipak raskrinkava svoju emociju i bol nošenu godinama negde u zapećku sopstvenog zaborava.

Uvek maestralan u svojoj glumi, Svetozar Cvetković nam daje idealnu sliku Davida, Itanovog oca, čoveka koji na površini nikada nije preispitivao svoj identitet, ali su pojedini  događaji iz detinjstva bili izvesna vrsta signala o (ne)pripadanju koje izaziva tugu i frustraciju. Spolja jedan suzdržan muškarac, lišen empatije i dubokih osećanja, u jednoj od najemotivnijih scena obraćanja sinu koji ne može da ga čuje, otkriva svu dubinu svoje posvećenosti i neizmerne očinske ljubavi.

Nora, Itanova majka, čiji lik tumači predivna Ivana Nikolić, kroz svoj svedeni kostim i savršenu punđu, stav i ponašanje idealna je slika i prilika potrebe da se zarad okruženja upriliči magična iluzija o jednoj zadovoljnoj ženi i supruzi, uspešnoj u oblasti psihijatrije, predanoj u domenu religije. Ona je zapravo samo jedno fino pakovanje ispunjeno haosom i nezadovoljstvom prikrivenim od sebe same.

Srčanost i hrabrost mladog Itana pred životom i svim njegovim izazovima dočarana je na zadivljujući način kroz ogroman talenat i upečatljivu glumu sjanog Vukašina Jovanovića, pravog otkrića na glumačkom zvezdanom nebu u poslednjih nekoliko projekata u kojima je izbor reditelja pao baš na njega.

S obzirom da je srž ovog slojevitog teksta usmerena na prihvatanje i voljenje različitosti, izuzetnu pozornost privlači izraelska policajka Eden (Marija Pikić). Ona je kroz samo jedan trenutak u vremenu čitava personifikacija rušenja nametnutih granica i osveštavanja ukorenjene mržnje, kao i prelaska u onu iskonski ljudsku zonu, gde se kroz opraštanje piše neka nova istorija.

Kao neraskidivi deo ove porodične drame, zanosna Vahida, pomažući Itanu da rasvetli tajne prošlosti, ali tragajući istovremeno i za otiscima sudbine Hasana al Vazana (Vladan Milić), junaka svojih istraživanja, pronalazi zapravo činjenicu da je ona njegov pandan u modernom dobu, da je nužno da preispita sebe i napravi esencijalnu promenu, onu neophodnu na putu dolaženja do sopstvenog identiteta i ličnog isceljenja.

Bilo bi neprimereno izostaviti i jedno od sjajnih scenografskih rešenja u vidu projektora sa titlovima na nekoliko različitih jezika, što bi mogao biti sinonim za činjenicu da jezik jeste sredstvo sporazumevanja, ali ne i garancija za razumevanje. Jer, jedno se tvori rečima, a drugo dušom.

Ako kao polaznu tačku uzmemo navode samog reditelja da daje prednost procesu nad rezultatom, mogao bi se analizom ove predstave lako izvesti zaključak da je proces bio plodonosan i svakako dao izvanredan rezultat, kao i da je probudio kritički stav spram sveta u kome živimo. Zapravo se glavna poruka može ilustrovati i kroz jedan beskrajno važan citat Martina Lutera Kinga, mlađeg: „Tama ne može isterati tamu, to može samo svetlost. Mržnja ne može isterati mržnju, to može samo ljubav. „

Snežana Laketić