Eldorado 💸🙌🙅🤝

Istorijski zapisi iz davnog XVI i XVII veka obiluju legendom o čuvenom Eldoradu, zemlji blagostanja u kojoj teče med i mleko i svi plivaju u bogatstvu. Pustolovi su odlazili put Južne Amerike u nasušnoj potrebi da zadovolje svoje “zlatne apetite”, a poriv je ostao do dana današnjeg. Forme su shodno razvoju čovečanstva raznolike, ali je srž ista – pronaći način da se zauvek živi u finansijskom izobilju. Baveći se ovom temom u modernom društvu, nemački pisac i dramaturg Marijus fon Majenburg je iskoristio upravo naziv “obećane zemlje” kako bi neutaživu ljudsku žeđ za materijalnim oslikao adekvatnim bojama. Odgovornost da ovaj tekst pretoči u pozorišni komad na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta preuzima reditelj Veljko Mićunović. Praktično je to njegov povratak teatru u kome je postavio i svoju diplomsku predstavu.

Monolog jednog od likova na samom početku (Ašenbrener-Goran Šušljik) daje prikladnu uvertiru za sve što sledi u nastavku. U uslovima detonacija, razaranja, izbeglištva, nesigurnosti, veliki preduzetnik svoje izlaganje završava glamurom genijalnih investicionih ideja, žarom koji bi se naprosto mogao opisati kao prisustvo amnezije za sve prethodno iznete činjenice o realnim dešavanjima. Magnetska moć novca, zarađivanja, slatkorečivi marketing i sve to praćeno onim izvitoperenim, gramzivim sjajem u očima.

Možda bi sledeće viđenje moglo izazvati neodobravanje kako kod reditelja, tako i kod samog pisca, ali čitava plejada likova u predstavi, kroz vrlo preciznu glumu, čini se kao reprezent funkcionisanja nekog dobro znanog hijerarhijskog sistema. Prethodno spomenuti Ašenbrener izuzetno je pogodan primer predstavnika vlasničke strukture, one koja arogantno smatra da je nedodirljiva i ponajmanje ranjiva, a u svojoj oholosti često uspe da previdi poteze onih kojima poklanja najveće poverenje i značajne pozicije.

Delegat baš te i takve menadžerske svite jeste Anton, lik koga u sjajnom maniru na scenu donosi glumac Nikola Rakočević. Potpuno nedokučiv u svojoj pritajenosti, jedan od onih kojima ne možemo apriori pripisati niti apsolutno loš, niti posve dobar karakter, veran suprug, željan stvaranja dobrobiti za svoj dom, a opet sa druge strane spreman da gazi preko leševa da do postignuća dođe. On je čovek koji hipnotiše svojim ozbiljnim pogledom i uporno stvara sliku osobe sa kredibilitetom iza čega se krije tušta i tma izopačenosti, pohlepe, ali i prećutkivanja i nesigurnosti.

Njegova tašta, bogata udovica Greta koju tumači predivna Nataša Ninković bila bi nešto kao sinonim za sloj investitora, raskalašnih ljudi koji imaju pregršt novca nepoznatog porekla, ali ne i previše trezvenosti da njime manevrišu na smislen način. Njen mladi ljubavnik Oskar (Miodrag Dragičević), čovek u srednjim tridesetim bio bi čelnik grupe konsultanata, ljudi koji imaju stručnog znanja, mada ne i sopstvenog  kapitala, unajmljeni od strane investicione sile zarad smislenog usmeravanja tokova novca, ali neretko nedovoljno uvaženi u kontekstu onoga što mogu da ponude.

Antonova supruga Tekla (Ivana Vuković) mogla bi biti nešto poput predstavnika radničke klase ubijene kolotečinom, poslom koji ne voli i manipulacijama viših instanci. Zgrožena ponašanjem svoje dominante majke na svakodnevnom nivou, njenim raspusnim životom, kao i njoj stalno upućenim kritikama na račun nedovoljno dobrog sviranja klavira, Tekla je odraz opšteg nezadovoljstva, izostanka volje, sa povremenim svetlim trenucima koji bude nadu, mada čini se ne na dugi rok.

Kako bismo zaokružili celinu neminovan je i izaslanik mladih pripravničkih snaga, Manuela (Marta Bogosavljević), devojka u ranim dvadesetim, neko željan da izadje iz kruga stagnacije u kome ga drže starije kolege (u ovom slučaju Tekla kao profesorka klavira), neko ko ima viziju, ambiciju, možda pomalo želi da preskače korake, ali na sve strane biva omeđen stavovima okoline i sputavanjima onih od kojih zavisi.

Čak i sasvim letimičan osvrt na pojedine likove iz ovog komada dovodi do prepoznavanja količine nesreće sadržane u njihovoj potrazi za JOŠ i posledično jasnoći bivanja ovog sveta onakvim kakav je. Ne upirući prstom u pojedince, već ostajući realan na nivou proseka, više je nego jednostavno doći do zaključka da u tom i takvom svetu nikada neće biti bolje sve dok svi mi ne donesemo odluku na ličnom nivou da želimo da budemo bolji. To je svakako proces koji iziskuje vreme i dolsednost, te je stoga bitno otpočeti ga što pre ne bi li rezultate požnjele barem neke skorije generacije.

Snežana Laketić