Da sam ja neko ❤️🫂

Ako zavirimo u roj misli ili čak glasno izgovorenih reči neukaljanih dečjih duša neretko ćemo čuti nešto poput “kada bih ja imao neku super moć, ja bih učinio da ovaj svet bude bolje mesto”. Kada poželimo da se toga podsetimo onda hrlimo ka ljudima koji na putu sazrevanja nisu odgurnuli i zaboravili ono dete u sebi, već se naprotiv svakodnevno vraćaju toj čistoti na svoj način i prenose je drugima u okvirima koji su im dostupni. Na svu sreću Bog je pojedincima dao ne samo taj dar, već i spremnost da njime dopru do šire populacije na svim meridijanima. Zato, ako do sada niste pogledali autobiografsku predstavu sjajnog Enisa Bešlagića “Da sam ja neko”, pravo je vreme da to učinite kada na svom putešestviju bude nastupao u vašem gradu.

Ovi redovi neće biti ni prvi ni poslednji koji će sadržati činjenicu da je reč o svojevrsnom rolerkosteru emocija. Smejaćete se do suza, plakaćete što od empatije, što od radosti, a izaći ćete bogatiji za podsećanje na nekoliko beskrajno važnih životnih mudrosti. Generacije rođene sedamdesetih i ranije pamte pomalo drugačija vremena bar u onom najranijem životnom dobu, pa i emotivna priča tvorca ove predstave započinje u onoj dobro znanoj nam SFRJ koju čuvamo u prašnjavim memorijskim kutijama onako kako nam osećaji nalažu.

Esencija ispričane životne priče pretače se tokom dva magična sata u našu zajedničku storiju, jer ovo nikako nije hvalospev o velikim glumačkim uspesima, nagradama i festivalima, već jedan govor duše o svim onim malim, a beskrajno važnim momentima, kao i o svim onim prelomnim trenucima koje bi možda neki od nas prećutali, a ovde se stavljaju na pijedestal iskrenosti. Razlog za to je sasvim jednostavan – počećemo istinski da živimo kada prestanemo da potiskujemo sve te drage emocije koje su nas učinile baš ovakvima samo zato što je, ako se držimo balkanskih pravila, sramota biti slab i otvoriti dušu.

U nečemu krojenom za čitave porodice, bez psovki, politike i vređanja, prisećamo se ustaljenog pravila na ovim prostorima da se može izostaviti mnogo toga, ali ne i puna trpeza, kao imperativ gotovo u svakom domu. Koliko je samo ključan nekada bio taj delić sekunde dok se napolju igramo do iznemoglosti, a onda roditelji pozovu na ručak sa glasnim iznošenjem čitavog spiska đakonija koje nas čekaju na stolu? Mora se ovde kroz smeh dodati da ako pitate Enisa, njegovo iskustvo možda za nijansu odstupa od kalupa.

U vremenima kad je Fića u Jugoslaviji bila poslednji krik mode u automobilskoj industriji, a njen kapacitet i teret unet u nju pri polasku na more bili u očitoj nesaglasnosti, lako bi se stekao utisak da je na pomolu velika seoba. Možda iz današnjih komfornih uslova zvuči kao enormna poteškoća, a zapravo je reč o uspomenama kojih se niko ne bi odrekao.

Usled iskustvenog nedostatka deluje gotovo nedokučivo osećanje jednog tinejdžera koji obavlja nepopularne poslove u stranoj zemlji dok u otadžbini uveliko besni rat. Još će nam manje ikada biti jasno kako sa protokom vremena sve naizgled lagano pretvorimo u lekciju, ali i urnebesno duhovitu anegdotu.

Neizbežno je osvrnuti se na očiglednu komparativnu prednost autora koju on obilato koristi na svojoj svetskoj turneji. Naime, oduvek je važilo nepisano pravilo da dolaziti iz Bosne i Hercegovine ujedno znači biti velemajstor u oblasti humora. Dodajući tome onu čuvenu da ljudi sa ovih prostora (“naši”) zaista “imaju dušu”, što je svima nama jasan, ali neobjašnjiv pojam, dobijamo stojeće ovacije i dugometražni aplauz.

Nešto čime bi zaista bilo najlepše završiti ovo izlaganje jeste poslednja rečenica iz samog komada i kratak osvrt na nju: “Naše je da gradimo mostove, njihovo da ih ruše, i svako neka radi svoj posao”. Čini se na kraju svih krajeva da je graditelja ipak bar za nijansu više i da vera svakog takvog pojedinca jeste i mora biti daleko snažnija od one druge krajnosti nedostojne da joj se ime ovde još jednom spomene.

Snežana Laketić