Predstava Hamleta u selu Mrduša donja🤫🫅⚒️ 

Najčešće kada odgledamo neki pozorišni komad imamo jasnu sliku o vrsti komada koji je odigran na sceni. Postoje ipak i neki koji nas dovode u nedoumicu, naročito ako ih sagledamo dublje i iz nekoliko uglova. „Predstava Hamleta u selu Mrduša donja“ mogla bi se na prvi pogled označiti vrsnom komedijom i tu ne bi bilo greške. Sam autor teksta, Ivo Brešan, naziva je grotesknom tragedijom, što se takođe ne može osporiti. Kada bismo tome dodali i činjenicu da u njoj postoje elementi burleske u načinu prezentovanja jednog od najznačajnijih dela svetske književnosti dobili bismo zapravo kompletnu sliku.

Ovaj komad napisan je 1965. godine i doživeo je s punim pravom i pozorišnu i filmsku adaptaciju. U izvanrednoj režiji Milice Kralj dostupan je i beogradskoj publici u Teatru „Vuk“ već više od dve godine. Kao diplomska predstava izuzetne generacije mladih glumaca može se doživeti kao temeljan i posvećen rad jednog vrlo kompaktnog tima u kome svi pružaju najbolje od sebe. Jezik je prilagođem ovdašnjem podneblju i obojen južnjačkim dijalektom, za razliku od izvornog, dalmatinskog.

Sama radnja komada dešava se u posleratnom periodu cvetanja socijalističke države i svih elemenata koji krase jednu ovakvu tvorevinu. Kako bi formalno dokazala da podstiče kulturu i prosvetu, vlast u jednom selu koje je zabeležilo značajan privredni rast stavlja akceant na neophodnost igranja pozorišne predstave. Ona bi trebalo da bude dokaz da nove strukture, za razliku od nekadašnje buržoazije, ne žele da selo nazaduje u bilo kom smislu.

Iznoseći lični doživljaj predstave odgledane u velegradskom pozorištu Mišurina (Đorđe Mišina) spontano i gotovo jednoglasno doprinosi izboru čuvenog Šekspirovog „Hamleta“ kao idealnog komada. Ispričan njegovim jezikom tekst ne ostavlja utisak težine i potrebe za ulaganejm prevelikog truda. Uzaludana upozorenja Uče (Andrej Jemcov) da je reč o izuzetno zahtevnom komadu izaziva podsmeh kod onih koji su „stali na rep Švabi, pa će i tom Englezu“.

Bivajući na izvestan način prinuđen da menja Šekspirovo delo i prilagodi ga govoru svojih sugrađana, Uča se vrlo perfidno igra karikiranjem teksta kako bi ga upriličio za one koje nepismenim smatraju svakoga čije im reči nisu dovoljno razumljive. Jednako se igra i podelom uloga, shvatajući ono što je očima i intelektom sredine u kojoj boravi nesagledivo.

Dok se sa jedne strane sprema Hamlet kao predstava, u pozadini su zapravo svi njihovi životi isprepletani bezmalo hamletovskim vezama. Drug Bukara (Teodor Vinčić, nagrada za najboljeg glumca Festivala PAF u Banjoj Luci 2022.godine) kao predstavnik vlasti sa falsifikovanom biografijom zaslužnog borca, čovek koji krade zadružne pare, idealna je figura za lik kralja Klaudija. Neizostavni lik Polonija dodeljen je drugu Miletu koji u čast i poštenje vođe naizgled slepo veruje. Ovu ulogu tumači glumac Luka Markišić, ujedno nagrađen 2024. kao najbolji glumac na „Zlatnom žiru“, dok je sama predstava ponela titulu najbolje kako na ovom festivalu, tako i 2022.godine na A.N.F.I. Teatar festivalu.

Na drugoj strani imamo nevinu žrtvu, istinskog heroja i ratnika kome je krađa podmetnuta i njegovog sina Jocu (Jovan Petrović) koji kao princ Hamlet (jezikom sredine rečeno, Omlet) pokušava da osveti oca, ne sumnjajući u njegovu nevinost. Devojka koja je osvojila Jocino srce, Andja (Neda Vuković) u svojoj naivnosti ima jasnu korelaciju sa Hamletovom Ofelijom  (njihovim jezikom kazano, Omelijom), dok je Slađana (Tamara Mladenović) slika i prilika prevrtljive kraljice Gertrude, koja kao tobože ucveljena udovica proračunato bira stranu.

Ne želeći u početku da bez neoborivih dokaza uzima pravdu u svoje ruke, Joca pri saznanju istine i snažne želje za osvetom, biva nadglasan tim vrlim svetom koji veoma jasno zna ko je ko među njima, ali se vodi ćutanjem kao lakšom alternativom. Na kraju svi bivaju uvučeni u jedno gotovo demonsko kolo izgovarajući gomilu izopačenih stihova kojima se veličaju svi ovozemaljski gresi.                          

Da bismo izašli iz ovog beskrajnog kola koje vode prvenstveno oni koji „nam kroje kapu“, ali i oni koji su uz njih sa ili bez slobodne volje, potrebna je svest, izostanak straha i istrajnost u delovanju. Pozorište u tom smislu može biti jedna od potecijalnih poluga i kroz ovakve komade pokretačka snaga jednog zdravog mehanizma.

Snežana Laketić