Sjaj zvezda na plafonu ⭐🌟✨

Ništa tako živopisno i autentično ne ispisuje redove sjajnih tekstova kao lično iskustvo, nezavisno od toga da li ono nosi teret tuge i gubitaka ili možda onih lepših životnih momenata. Najčešće je to zapravo svojevrsna kombinacija i jednih i drugih, što život po svojoj suštini i jeste – čaša žuči i čaša meda. Stavljajući tananu dušu jedne tinejdžerke na papir, švedska autorka Juhana Tidel je sa svega devetnaest godina napisla roman “Sjaj zvezda na plafonu”, ujedno proglašen za najbolji roman za mlade u godini izdavanja.

Beogradska publika ima tu čast i zadovljstvo da ovaj komad sada već čini sastavni deo repertoara Malog pozorišta “Duško Radović”. Režiju i scenski pokret potpisuje fenomenalni Damjan Kecojević, dok je dramatizacija plod rada dramske spisateljice i dramaturškinje Tijane Grumić.

Glavna junakinja Jena kroz osetljivo doba adolescencije proživljava ne samo one uobičajene momente, počev od vidljivih promena na telu, prve simpatije, prve žurke i poljupca, već i jedan dodatni, možda pretežak za njena nejaka pleća, a to je bolest majke – kancer dojke u terminalnoj fazi.

Kuriozitet ovog komada je, između ostalog i to, što se na pozornici ustvari susrećemo sa tri Jene. Jedna je devetogodišnjakinja (Drina Kecojević), ona koja tek saznaje bolnu istinu, ali ujedno i nesvesna ozbiljnosti situacije, nevino veruje da će jedan topli čaj rešiti mamin problem. Druga je tek nekoliko godina starija (Mina Nenadović); ona već neko vreme živi sa tim nelepo sklopljenim kockicama životnog bremena i bori se sa njima na sebi svojstven način. Treća je već nešto zrelija (Julija Petković), možda čak i prerano sazrela usled nepredvidive igre života, ali ujedno i jedna od onih koje sa vremenske distance uspevaju da sagledaju sve ono kroz šta su prošle, shvate gde su možda načinile greške, ali i razumeju da je baš taj i takav put bio jedini koji ih čini upravo onakvom osobom u kakvu su izrasle.

Iako dete odraslo bez očinske figure, Jena ima tu sreću da ogromna snaga i toplina majčinske ljubavi (Sunčica Milanović) nisu dozvolile ništa drugo do uslove za srećno detinjstvo i izrastanje u emotivno zdravu ličnost. To je ona ljubav koja razume, podržava, ali i ne krije ništa od deteta, ma koliko ono nezrelo bilo. Ona ga sprema za “odlazak”, ali i živo podseća na sve najlepše zajedničke uspomene kao osnov za neko buduće sećanje na majku kroz prizmu radosti i zahvalnosti za svaki zajednički trenutak.

Izuzetno upečatljivi kostimi „iz kuhinje” Aleksandre Lalić verno oslikavaju svaku pojedinačnu ličnost, počev od Jene koja  u svoje tinejdžerske godine i dalje unosi stidljivo dete, preko njene najbolje prijateljice Suzane (Anđela Alavirević) sa blagim iskorakom iz dečijeg okvira, pa sve do najurbanije devojčice u razredu Ulis (Nevena Kočović) čija garderoba više govori o tome koliko je željna pažnje nego da je zaista u trendu.

A ko je Ulis zapravo? Ona je na površini samouverena devojka koja je snažnim koracima već kročila u svet odraslih . Suštinski, ona je jedna tužna devojčica, odrasla bez oca, ali obeležena nedostatkom ljubavi majke (Jelena Ilić) koja, ne uspevajući da se na pravi način suoči sa svojim bolom, izlaz nalazi u moru alkohola, atraktivnoj garderobi i zanemarivanju deteta. Odraz njenih unutrašnjih nesigurnosti svakako je i najpoželjniji dečko u kraju (Filip Stankovski), onaj koji je i njen i svačiji.

Praveći izvrstan balans između komičnih i bolnih trenutka ovaj komad nas vodi kroz rolerkoster najrazličitijih emocija. On govori i o prvoj simpatiji (Mladen Lero) glavne junakinje i svim onim nespretnim potezima u želji da se ostane „cool“, ali i o prerastanju jednog prijateljstva, ne zbog nedostatka ljubavi, već zbog činjenice da slični tereti stvaraju neka nova koja podrazumevaju više empatije izazvane srodnim iskustvom. Ta neka nova razumevanja osvešćuju kod glavne junakinje i činjenicu da ni u jednom trenutku nije postojao stid zbog mamine bolesti, već samo tuga, ljutnja i bes zbog nemoći da se bilo šta promeni.

Iako tematski tužna u svom krucijalnom segmentu, ova priča na kraju ipak slavi život, daruje lekovite suze i čuva od zaborava sve one najlepše emocije koje putem proživljavamo. To je možda i najvažnija komponenta umetnosti – sposobnost da nas upozori, edukuje, skrene pažnju, ali i obodri svojom toplinom i svojevrsnim optimizmom da saznanje prigrlimo i sa njim mudriji krenemo napred.

Snežana Laketić