U svega par rečenica mogla bi da stane priča o dečaku čiji se život kretao od Malage, preko Korunje, Barselone i Madrida pa sve do velelepnog Pariza, da taj dečak od Pabla Ruiza nije postao jedan Pablo Pikaso. Impulsivan i energičan po svojoj prirodi, ekscentričan kao i većina velikih umetnika, on je bio izvor nadahnuća mnogima da o njemu pišu, govore, svakako i da ga kritikuju, pa se tako našao i u redovima ispisanim inspiracijom američkog pisca Džefrija Hačera u tekstu “Jedan Pikaso”.
Istoimeni tekst bio je i ideja vodilja reditelju Erolu Kadiću da ovaj komad postavi i na pozorišnoj sceni Ateljea 212. Lik ovog buntovnog hedoniste nekonvencionalnog ponašanja, čini se sa pravom je dodeljen maestralnom Tihomiru Staniću. Na drugoj strani ove duodrame susrećemo se sa likom gospođice Fišer. Reč je o izmišeljnom liku u kome se bori odanost sistemu, tačnije svemu onome protiv čega se sam Pikaso borio celog života i strasti i obožavanja njegovog umetničkog izraza. Ova uloga sasvim opravdano je poverena glumici Sofiji Juričan.
Radnja ovog komada smeštena je u vreme nacističke okupacije Pariza koji je bio i ostao stecište najvećih svetskih umetnika. Položaj ovih sebičnih čuvara estetike nije mogao biti na zavidnom nivou. U vremenima kada je sve podložno ispitivanju, sve sumnjivo zbog samog svog postojanja, sve atak na savršeno ustrojeni antisemitski sistem, potrebno je mnogo hrabrosti i umeća kako bi se preživelo.
Kroz ovaj komad mi zapravo kao da proživljavamo sliku jednog zamišljenog susreta slavnog Pikasa i gospođice Fišer kao predstvanice nacističkog režima u svom najvećem usponu. Njihov dijalog je svojevrsna retrospektiva Pikasovog života, od detinjstva i ranog otkrivanja talenta možda nasledjenog od oca akademskog slikara, možda jednostavno Božijeg dara, pa sve do sadašnjeg trenutka u kome već egzistira čuvena Gernika, kao simbol opomene za stradanja u španskom građanskom ratu. Na pitanje predstavnika okupatora “Jeste li Vi ovo naslikali?” sledi jednostavan, ali više nego jasan odgovor: “Ne, Vi ste!”.
Činjenica da Nemci veruju u dokumentaciju dala je zapravo idealan šlagvort autoru da kroz predstavu iznese možda najintersantnije elemente biografije ovog sjajnog umetnika, a da pri tom uvođenjem izmišljenog lika podari publici odstupanje od klasičnog dokumentarca na sceni. Ujedno ovome doprinosi i muzika kompozitora Branislava Pipovića koja verno prati dinamiku dijaloga i emocija na sceni.
Lucidno se poigravajući svojim šarmom koji je osvojio nebrojene pripadnice lepšeg pola, Pikaso pokušava da osujeti i zadatak mlade nacistkinje da se jedan od tri njegova pronadjena crteža spali na “izložbi izopačene umetnosti” kojom doktor Gebels želi da demonstira moć uzvišene nemačke nacije. Ipak nacisti nisu značajnije procesuirali ovog slobodoumnog stvaraoca, da li zbog njegove umetničkog trona ili nekih drugih razloga, ostaje nam da istražimo.
Gospođica Fišer je u ovoj priči zapravo neka vrsta metafore za nemogućnost okruženja u najširem smislu reči da se odupre harizmi slavnog Pikasa. Umetnik koji je svojevremeno bio centar njenog istraživačkog rada, centra njenog obožavanja i tiha opsesija postaje i kamen spoticanja doslednosti u izvršavanju zadataka. Ipak, umetnost je merilo duše, nečega što je iznad svega ovozemaljskog i opipljivog, a ova duodrama želi da nam pokaže baš tu vrstu sile koja uz ljubav i strast ne poznaje granice.
Umetnost bi možda trebalo da bude oslobođena političke konotacije i da svoju lepotu ne prlja nečastivim elementima društva, ali opet zbog svog enormnog uticaja ona ipak ne sme da ćuti i iz potaje plače nad onim što unižava i minimum časti i integriteta svakog ljudskog bića.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар