Tvoje i moje 🙆🙋💇

Taj magični najraniji trenutak u sećanju do koga uspemo da dopremo, momenat kada smo ušli u svet svesnog sakupljača uspomena, bljesak prve jasne slike o čudu sopstvenog života, nešto je što svako od nas može da dosegne snagom volje da se oživi detinjstvo i sve ono što ga je činilo manje ili više lepim. A zapravo sve je to i “Tvoje i moje” kako kaže naziv predstave Pozorišta Boško Buha u režiji sjajnog Borisa Liješevića.

Određeni navodi, kao i sama srž ove neverovatne priče, govore u prilog tome da je ovo zapravo autorski projekat, dečija predstava za odrasle,  čiji je tekst nastao individulanim prisećanjem jedanaest fenomenalnih glumaca upravo na tu najraniju dostupnu tačku u vremenu ostavljenom iza sebe na ovoj planeti. Shodno naglašenoj blagosti kojom reditelj pleni i toplini duše koju isijava, naprosto nije ni iznenađujuće da je jedan ovako emotivan komad produkt baš njegove ideje.

Izgradnja jedne ovakve kule ogoljenih osećanja ne bi bila moguća bez svih tih evociranih uspomena na emotivno najčistiji, ali svakako i najosetljviji period života. Njih jedanaestoro, svako razotkriven otvorenom kutijom svoje dečije ostavštine, kao da komunicira baš sa tim malenim bićem, pokušavajući da ga zbog nečega uteši ili objasni da su neki događaji bili čak i lekoviti i neophodni na putu formiranja baš takve osobe kakva je danas.

Nije moranje, već je apsolutno zasluženo da se spomene ime svakog glumca ponaosob: Katarina Gojković, Aleksandra Simić, Jelena Trkulja, Stefan Bundalo, Lena Bogdanović, Miloš Vlalukin, Tijana Čurović, Borka Tomović, Boba Latinović, Teodora Ristovski i Bojana Ordinačev. Sa svakom novom pričom zagarantovan je ili okean smeha, ili pak oaza razneženosti, možda i unutrašnjeg preispitivanja, ali svakako i more pročišćujućih suza.

Nemoguće je ne pronaći sebe u tom moru boja, kostima koji oživljavaju slike nekih prošlih vremena, stereotipnih porodičnih situacija, muzike koju i dan danas znaju i stare i nove generacije. Nije li se bar neko od nas useljavao još u ranom detinjstvu u neku novu kuću i u sve neizvesnosti novog početka? Možda nam se na trenutak vrati u sećanje neka sitna ili malo krupnija lekarska intervencija koju su nam olakšali oni neki divni ljudi koji zaista znaju kako treba da rade svoj posao i oteraju strah od malih, nevinih bića.

Koliko nas je imalo neke svoje čudnovate igre koje drugima nisu bile dokučive ili su se pak od njih krile zbog straha od nerazumevanja? Jer to su svakako bili oni neki klinci koji su želeli da brže porastu i ostave dečiju zabavu po strani. Ili smo možda žarko želeli nešto što je baš ona neka drugarica iz vrtića dobila na poklon iz inostranstva? Poznato? Nekome sasvim sigurno.

Neminovno se bar nekome desilo da je zbog stida propustio autogram svog muzičkog idola, iako je mašta bila beskrajna, ali ne i iznad snebivanja. Melem za dušu može da bude neko radosno sećanje na onu najraniju ljubav iz prvih pokušaja igranja „masne fote“ koju samo različit vrtić može da razdvoji.

Koliko su samo rastanci od baka i deka umeli nekome da budu tužni, bilo iz bojazni da se ne zna da li će se ponovni susret dogoditi, bilo zbog svesnosti da će se iznova dugo čekati na novo okupljanje. Koliko je samo važna svaka ta pogurena starica koja smatra da je pitanje hrane važnije od mira u svetu, ili taj stariji stameni muškarac koji iza svoje krute spoljašnosti krije dušu meku kao svila.

Osvrnimo se i na sopstvene nestašluke koji su mogli mnogo da nas koštaju, a na sreću su se završili u maminom naručju. Neko će sigurno dići dva prsta da potvrdi svoje „traume“ zarad bivanja igračke u rukama starije sestre ili brata tinejdžera.

Na kraju ne zaboravimo sve zajedničke avanture, maštom stvorene posebne svetove sa onih nekoliko najbližih prijatelja sa kojima danas stvaramo neke nove uspomene, prolazimo kroz najteže trenutke, ali i sve one radosti koje su nam darovane.

Uputstvo za gledanje ovog komada je naime sledeće: ponesite dovoljno papirnih maramica, spremite se da se raznežite do neslućenih granica i pripremite svoje trbušne mišiće na sjajan trening smehom.

Snežana Laketić