Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo 👁️

Jedan fragment biblijske mudrosti koji kaže: “Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima zubi trnu!” čini se kao da grmi i jasno prezentuje srž romana Mirjane Drljević “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo”. Kroz dramatizaciju Slobodana Obradovića i sjajnu režiju Bojane Lazić istoimeni komad zaživeo je u septembru 2024. godine na sceni Mira Trailović u Ateljeu 212.

Komad vrlo upečatljivo oslikava posledice nerešenih pitanja koje postepeno odmotavaju klupko istine i sežu u prošlost gde se traži uzrok koji je, težeći nadoknadi za proživljenu nepravdu, sposoban jedino da stvori novu. Sve ono gurnuto pod tepih, sakriveno od sopstvene savesti, potisnuto iz sećanja u ovakvim okolnostima navire i kroz razne memorabilije simbolično se na sceni vadi iz zamrzivača sandučara. Sve te „zamrznute uspomene“ gorko su sećanje na neke davne godine, ali ujedno i put ka razrešenju misterije.

Priča polazi od iznenadnog nestanka tri mlade devojke bez ikakve oproštajne poruke ili ma kakvog traga i očajničke potrage jedne bake i tri majke za njima. Majke su prijateljice još od detinjstva, možda pomalo vremenom i okolnostima udaljene jedna od druge, ali ipak duboko povezane. U kostimima identične boje one zapravo deluju kao nekakva legija vojnika sa istim zadatkom. Svaka od njih pritisnuta istovremeno i strahom i krvicom bolno preispituje sopstvene greške kao potencijalne uzroke neželjenih dešavanja.

Iako na neki način jednake u svojoj patnji, one su međusobno veoma različite, a opet svaka na svoj način oštećena životom i sudbinom. Marta (Borjanka Ljumović) je samohrana majka koja je oca zatajila od deteta i jednako njemu ostala dužna istinu. Najmanje je dokučiva od svih likova, naoko hladna, a možda samo ustrojena na vaspitanju čvrstog karaktera oca Gvozdena, oficira vojske simboličnog imena i majke dugovečne lepotice (Snežana Savić) koja je stameno i do određene granice ćutke bila svedok njegovih ne uvek ispravnih odluka.

Danica (Radimila Tomović) je na drugoj strani jedna napuštena žena, žrtva lične nesigurnosti i ujedno muža manipulatora koji svojski doprinosi njenom nezdravom emotivnom stanju, tom stanju koje on naziva ludilom, a ono daleko više podseća na depresiju nesrećne žene skrhane dugoročnim nezadovoljstvom.

Katarina (Aleksandra Janković), jedina u bračnim vodama, sklona je najrazličitijim porocima, pa i životu u laži o očinstvu. Ona mrzi svoju majku domaćicu  večito u oblaku mirisa kuhinje sa besprekornom punđom. Paradoksalno i sama sve vreme nosi istu i sa gnevom opisuje trenutak kad je njena ćerka Ana zapravo gazi preko nasleđenog obrasca i samostalno bira sopstveni.

Na vrhu priramide širom otvorenih očiju nalazi višeslojna ličnost inspektorke Lepe Vidić. Njenu pomalo muškobanjastu prirodu i posvećenost poslu skopčanu sa emotivnošću žene koja se bori sa ništa manje lakim majčinskim zadacima brilijantno na scenu donosi Anastasia Mandić. Ona je fokusirana, detaljna, pomalo komična i u svojoj brizi za bolesnog sina suštinski radosna zbog njegove posebnosti i nesebičnosti.

Prisustvo muških likova nije ispušteno, samo je nešto drugačije koncipirano. Naime same glumice tumače muške likove i u tim trenucima bivaju publici okrenute leđima, možda da bi naglasile različitost, možda da bi pretežnu mušku emocionalnu zatvorenost prezentovale na ovaj način. Tu su očevi njihove dece, njihovi očevi i svi oni muškarci koji su ključ rešenja. Naročito intrigantan lik zajedničkog prijatelja Saše i svu silinu njegove ozlojeđenosti prošlošću vrlo upečatljivo donose sve četiri glumice zajedničkim snagama.

Poseban pečat predstavi daje song u maestralnom izvođenju Snežane Savić, praćen sjajnom muzikom Vladimira Pejkovića. U svega nekoliko stihova nastalih kao adaptacija proznog teksta snažno se opisuje ono što jeste majka. Upravo ta čudesna ambivalentnost mekane kose, mekanih grudi i srca sastavljenih sa oličenjem viteza medveđih kandži, orlovskih krila, škorpijskog repa, glasa lavice jeste ono što je slika i prilika ovog jedinstvenog bića čiju ljubav ništa nije sposobno da opiše u svoj njenoj punini.

Spaljeno cveće kao deo scenografije sa početka predstave na samom kraju dobija postepeno žive boje, oslikavajući nekakav put od ćutanja do razrešenja.  Možda nam autor upravo na ovaj način poručuje da što pre naučimo da svaka istina koja na vreme ode u etar daje na dugi rok mir i oslobođenje duše.

Snežana Laketić