Kramer protiv Kramera 👩‍❤️‍💋‍👨🗣️💔⏳🔑

Da li postoji merna jedinica kojom se tačno utvrđuje nivo krivice i odgovornosti u situaciji kada neki odnos doživljava svoj sunovrat? Koji je to sud na zemlji koji poseduje sposobnost da ustanovi ko je više sebe dao i koja je količina dobronamernosti utkana u svaki postupak pojedinca? Zašto se kada brak postane bremenit izazovima zaboravi na onu čuvenu krilaticu Duška Radovića: „Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi.“?

Sva ova pitanja deo su slagalice kojima se pre skoro pola veka kroz svoj literarni rad bavio Ejveri Korman, a Robert Benton filmom obezbedio neverovatnih pet Oskara. Iako na jednoj strani imamo kultni film gde je svaka nagrada bila potpuno zaslužena, pozorište ipak svemu daje neku drugačiju notu, udahnjuje neki novi život, koji skoro kao da pre toga nije ni postojao. Danas se na sceni Beogradskog dramskog pozorišta igra istoimeni komad „Kramer protiv Kramera“ vrhunski režiran osvedočenim umećem Slobodana Skerlića. Čak i uz prisustvo jako malog broja rekvizita efekat je magičan, posebno imajući u vidu činjenicu da je glumačka podela izvršena zaista savršeno, da se svaka kockica nalazi baš na svom mestu.

Gotovo samo na trenutak može nam se u početku učiniti  da posmatramo sasvim uobičajenu porodičnu klimu – oca koji biva požrtvovani finansijski stub porodice, majku koja savesno odgaja zajedničko dete i drži kuću na čvrstim nogama, i naravno dečak kao plod ljubavi besprekornog bračnog para. Izbegavanjem potrebe da se bar malo zagrebe po površini, ostali bismo u ubeđenju da je ispred nas slika i prilika jedne posve stabilne porodične priče u kojoj je svako zadovoljan svojim položajem. No, u tom slučaju svakako ne bi bilo ove vrlo upečatljive drame.

Stavljajući fokus na lik Teda Kramera (Andrija Kuzmanović) dobijamo jasnu sliku energičnog i veoma emotivnog muškarca, ispunjenog poslovnim entuzijazmom, željnog da svoje najbolje godine iskoristi za maksimalno napredovanje pre nego što novi naraštaji ugroze tu mogućnost. U njemu se na neki način prepliće nežna očinska i partnerska figura, ali i želja da svoju porodicu finansijki obezbedi, da svom muškom elementu da maksimalnu potvrdu, kao i da nepromišljeno i pomalo naivno smatra da je njegov način da pokaže ljubav i zalaganje jedini logičan za sve.

Oslanjajući se na apsolutnu ispravnost svojih odluka, on sluša, ali svakako ne čuje najpre tihe molbe svoje supruge Džoane (Nada Macanković) da je podrži u nasušnoj potrebi za određenim promenama. Žena koja godinama zna samo za svoju ulogu majke i supruge, gotovo bez ikakvog iskoraka ka nečemu što bi predstavljalo i neki lični svet, od bezglasnih jecaja sopstvene izgubljenosti dolazi do glasnog NE svemu što je do tada činilo njen život. Njena odluka da potpuno sama napusti porodično gnezdo čini se kao odraz nagomilanog izostanka međusobne zdrave i otvorene komunikacije.

Sve ono što Ted Kramer nije uspevao godinama da čuje vraća se kao bumerang i pravi potpunu pometnju u sveukupnosti njegove svakdonevice. Od zaposlenog oca i supruga, emotivno postojanog, ali prečesto odsutnog od kuće, pretvara se u pravog pravcatog žonglera izmenjenim životnim segmentima. I baš kada uspeva da svoj manevarski prostor uredi u skladu sa sopstvenim dometima, pred njega se postavljaju nove borbe, borba za starateljstvo, ali i egzistencijalne momente.

Naročito izazovno u ovom komadu deluje dijapazon likova koje na scenu donosi glumica Marija Pikić. Ona je sve ono što sačinjava okruženje porodice Kramer. U jednom trenutku bliska prijateljica, u drugom šef, već u narednom roditelj ili advokat. Fascinantno je koliko se ti prelazi skoro i ne primećuju, već se stvara efekat prisustva većeg broja manjih uloga koje pokrivaju sve ove prilično važne aspekte.

Idejno rešenje da se uloga malog Bilija predstavi lutkom čijim se pokretima i simulacijom glasa umetnički poigrava glumica Nada Macanković deluje na početku pomalo neuobičajeno. Sa protokom vremena i emotivnim nabojem koji radnja ove predstave stvara, sve se lagano ali sigurno stapa u potpuno smislenu celinu.

Bitno je na kraju krajeva što u ovoj priči niko nije pravi negativac. Svaka sličnost sa realnim likovima nije nimalo slučajna. Ako nismo i sami nekakav Ted ili Džoana, onda svakako poznajemo nekog sličnog njima i možda baš kroz sagledavanje ovog komada nadjemo načina, ako ne da pomognemo, a onda bar da razumemo.

Snežana Laketić