64👩‍❤️‍💋‍👨🗣️⚡💉🫄

Odveć kao nekakva forma simptomatičnosti, koja mahom opisuje predstave Ateljea 212, javlja se činjenica da se u vrhunskom maniru bave ozbiljnim temama nanoseći sloj kompleksnosti, te sloj finog humora u izgradnji onoga što se zove hrana za sva čula duša zaljubljenih u ovu vrstu umetnosti. Ne odstupajući od tog utemeljenog i, nadasve, kvalitenog kodeksa, predstava “64” rediteljke Alise Stojanović dovodi do spoznaje jedne, reklo bi se neminovnosti savremenog društva kroz prizmu oslobađanja i olakšanja, čak i za one koji su svedoci sličnog scenarija na sopstevnom životnom putu.

Autorka Tena Štivičić spaja u svom tekstu jedan već godinama vrlo poznat problem parova modernog doba i težnju da se ovaj izazov, ne samo približi publici koja se sa istim nije susrela, već i pruži podrška i razumevanje svima onima koji na taj način znaju da u ovoj borbi ni najmanje nisu sami.

Glavnu junakinju Evu, čijom se postavkom uglavnom u centralnom delu scene nekako i akcentuje taj momenat važnosti i snage same ličnosti, tumači glumica Hana Selimović kroz svoj uvek prepoznatljivo rafinirani talenat. Nakon dve godine bezuspešnih pokušaja ostvarenja začeća prirodnim putem, ona shvata da nešto mora da se učini i preuzima na izvestan način odgovornost na sebe – zdrava ishrana, praćenje plodnih dana, ponekad besomučno istraživanje najrazličitijih studija na internetu i još pregršt elemenata u isprogramiranim uslovima lišenim svake spontanosti. Na tom putu kao da izostaje onaj najvažniji segment zadiranja u sopstvenu psihu, emocije prema partneru i iskreno postavljanje spram pitanja da li je potomstvo duboko unutrašnje htenje ili podilaženje pritisku društva zbog potencijalnog izopštavanja. Ona je, i pored svega, predstavljena kao žena uzdignute glave, možda uplašena, ali odlučna, možda zbunjena, ali rešena da pobedi, često uz prisustvo ironičnog i šaljivog tona do te mere da tera publici suze na oči.

Posmatrajući drugu stranu medalje kroz lik Evinog partnera Danijela, čiji lik tumači Miloš Timotijević, dolazimo do sjajne prezentacije muškarca koji je izgubljen u moru zahteva koji se pred njega postavljaju. Žena koja želi da je uvek emotivan, strastan, posvećen; posao koji ga suočava sa mladim snagama koje kao da potiskuju njegov zreli potencijal u ćošak zastarelosti; otac koji u sopstvenoj bolesti i nemoći potencira nužnost ostvarivanja roditeljstva kako bi njegova vrednost bila validirana od strane društva.

Izuzetno interesantan lik jeste Bela, prijateljica zarobljena u nepisanim zakletvama „nikad brak, nikad porodica”, ona koja se detinje oseća izdanom jer su sve druge devojke iz okruženja pogazile “datu reč”, ali negde iza te predstave krije i preispitivanje donete odluke. Ona je van svih konvencionalnih okvira, odlučna, svoja, a ipak ženstvena. Uloga je poverena sjajnoj Jeleni Đokić, čije suze u očima u jednom monologu otkrivanju apslolutni nesklad sa apsurdom da je čak i napuštena partnerka vrednija od one koja svesno bira da bude solo igrač. 

U neku ruku sasvim obični roditelji, a ipak prožeti nijansom ekscentričnosti Evina majka Helena (Vladica Milosavljević) i Danijelov otac Oliver (Branislav Zeremski), svako na svoj način, doprinose sveukupnoj scenskoj magiji. Pritisnuti bolestima u godinama takozvane jeseni svog života, oni su i podrška i kamen spoticanja. Generacijski jaz, trvdoglavost bremena starenja, poređenja ili opovrgavanja bude u svima nama neke dobro poznate slike, ali i pružaju ozbiljnu dozu preko potrebnog humora.

U svom traganju za stvarnim željama glavni akteri se upliću u mrežu naizgled bezazlenih odnosa van bračnog okrilja. Koliko su komšija Aleks (Ivan Jevtović) ili pak Luna, sabesednica u igrici simulacije života i avatar koji sve razume i oprašta, doprineli osveštavanju srži partenrskog odnosa ostaje samo da se nagađa. Ipak, nepobitna je činjenica je da su postavili širu sliku, verovatno u težnji autorke da svi segmenti obrađene tematike budu obuhvaćeni na jednom mestu. 

Simbolika broja u naslovu predstave zapravo se odnosi na količinu injekcija koje žena mora da ubrizga u svoj organizam u toku samo jednog procesa vantelesne oplodnje. Kao neka vrsta edukacije barem u cilju razumevanja onoga što potencijalna majka u ovakvoj životnoj fazi prolazi dodatno je naglašena silnim rogobatnim izrazima koje doktor (Vladislav Mihailović) stručno sipa pred unezvereni par – aspiracija, fertilizacija, embriotransfer, iritabilnost, depresija.

Kako Eva na samom kraju kaže: “Ako dobijemo dete možda se svega ovoga jednog dana nećemo sećati. Ako dobijemo dete možda ćemo postati bolji ljudi. Možda zajedno, možda svako za sebe.” Ko to još može unapred da zna? Jedno je sigurno, i to da postoje bar šezdeset četiri razloga da ovaj komad zauzme mesto na svačijem spisku željenih predstava.

Snežana Laketić