Kako sam naučila da vozim🔞

Postoje pojedine enormno osetljive teme gde je ozbiljno težak zadatak naći modalitet da se one prezentuju tako da publici ne budu “teško svarljive”, a da ipak pruže lekciju i utiču na to da oči konačno budu širom otvorene. Predstava “Kako sam naučila da vozim” u režiji Tare Manić (tekst Paula Vogel) magično se hvata u koštac sa izazovom i odgovara ovom zadatku.
Približiti nekome na suptilan način činjenicu da postoje oni koji “intimu za odrasle” traže na mestima gde ona još nije dorasla zadovoljenju, a pri tom psihološki, pa i emotvino sagledati i počinitelja i žrtvu, prava je umetnost duše sposobne da razume, čak i kad ne može da opravda.
U neobičnom, intimnom ambijentu pozorišta Heartefact kroz priču nas vodi spoj dvoje fantastičnih glumaca, talenat i mladalačka energija Marte Bogosavljević i zrelost i neprocenjivo iskustvo Svetozara Cvetkovića. Nekako se ovde prirodno nadovezuju reči čuvenog Ljubomira Simovića: “Da bi se napravilo veliko pozorište ne treba mnogo drangulija, samo talenta, pameti. Svaku rekvizitu moraš duboko da prostudiraš, moraš da se udubiš, a kad se udubiš onda i sa običnim loncem možeš čudesa da napraviš”.
Sa vremenske distance jedna Malecka priseća se upečatljivih etapa svog detinjstva i adolescencije. Dete iz disfunkcionalne porodice tražeći mušku figuru kao oslonac za svoju nesigurnost i razumevanje za bubice svojih godina bezrezervno uleće u vrtlog one čuvene “naše male tajne” koju ne treba odati nikome.
Svaki takav teča je naizgled jedan sasvim običan čovek, pristojan i poznat detetu godinama, čak i onaj koji se ne libi kućnih poslova i mudro ćuti tamo gde cela familija priča uglas. Tu je neretko i tetka koja duboko veruje da je njen suprug neverovatno obdaren sposobnošću da razumno komunicira sa decom u “ludim godinama”. A ko je zapravo teča? Možda jedan užasno tužan i nesiguran čovek koji se nerado seća odnosa sa sopstvenom majkom? Neko ko je i sam bio na izvestan način zlostavljan ili zanemaren i time predodređen da svu onu ljubav željno čekanu u detinjstvu očajnički traži u nekom nevinom biću.
Ovde možemo videti koliko se čemera i mraka zapravo krije u jednoj odrasloj osobi emotivno oskrnavljenoj, koja za mrvu te izvitoperene ljubavi ume čak da briše patos sopstvenim ponosom. Njegova slabost i kukavičluk necenzurisano se prolivaju po krhotinama nekadašnjeg dečijeg poverenja i stubu novostečene zrelosti i osvešćenosti. Njegova ljubav se ne može osporiti, ali se paradoksalno ne može ni nazvati ljubavlju.
Pričajući ovu priču unazad kroz vremeplov neke svoje vizije svega proživljenog, Malecka zapravo kao da traži način da razume, ali i da oprosti. Ipak, nema traume bez posledica, nema te svesne amnezije koja će obrisati ljubav kao mamac, sve “slučajne dodire”, neprimerene komplimente, čak i sopstveno ćutanje iz nerazumevanja, stida, pa i dečijeg nedostatka vokabulara da se tako nešto opiše. Srećom postoji mogućnost da se ostvari pobeda nad samim sobom, da se bol jasno artikuliše i suočavanje sa njom podeli sa ljudima koji zaslužuju zdravo poverenje.
Ne sme se ni u jednom trenutku zaboraviti da su deca ustvari neka vrsta oličenja anđela i vide u figurama odraslih uzor, oslonac, ljubav. Zloupotrebom jednog ovakvog iskrenog dara, dobijamo sraman nasrtaj na nepotkresana anđeoska krila. Ne treba opet, na drugoj strani, ostaviti „krivce“ da žive sa stigmom, jer se time problem ne rešava, već zataškava. Treba pomoći svakoj strani da prevaziđe strahove i frustracije proistekle iz nedoličnog odnosa, a iznad svega preduprediti čak i naznaku da do istih dođe.
Snežana Laketić