Sumrak bogova 🌩️☦️✡️🤛

“Lični moral je mrtav. Mi smo elitno društvo u kome je sve dozvoljeno!“- reči su najčuvenijeg Adolfa u okvirima evropske i svetske istorije; iskaz vrlo spojiv sa idejama i principima ovog neostvarenog slikara. Period od paljenja Rajhstaga 1933, pa sve do Operacije Kolibri davne 1934. godine inspirisao je italijanskog reditelja Lukina Viskontija na stvaranje kultnog filma „Pad bogova“ 1969. godine. Po motivima ovog ostvarenja, nominovanog za Oskara za najbolji originalni scenario, Ivor Martinić potpisuje dramatizaciju, a  Jagoš Marković režiju, što na scenu Beogradskog dramskog pozorišta postavlja 2019. godine predstavu „Sumrak bogova„.

Koliko god da je u fokusu položaj imućne porodice industrijalaca Fon Esenbek u vreme širenja nacionalsocijalizma, sa odmicanjem vremena jasno se mogu sagledati i individualne slabosti koje se u novonastalim okolnostima samo intenzivnije manifestuju i bivaju plodno tle za vrhunsku manipulaciju. Krah morala predstavnika stare nemačke „aristokratije“ jasno ukazuje na to da je čast imovina koja se, za razliku od materijalne, prilično lako prodaje pred naletima totalitarizma.

U ulozi Barona Joakima, najstarijeg i najuticajnijeg člana porodice, glumac Aleksandar Alač više kroz gestikulacije i grimase, negoli kroz dijalog, izražava svoje stavove. Iako naizgled nimalo naklonjen Fireru, on svesno i proračunato menja vrhušku firme, kako bi finansijska stabilnost ostala netaknuta ili čak dobila zamajac u novom sistemu, a sve pod izgovorom održavanja renomea čeličane.

Jedini  pripadnik manjine sa jasnim rezonom uperenim protiv nove vlasti, Herbert (Milan Čučilović) očekivano ostaje bez svih dotadašnjih zasluga i biva sklonjen iz uprave uz opravdanje da je to „politički korektno“ i da nije smisleno da cela porodica trpi zbog nesmotrenosti pojedinaca. Njegova supruga Elizabeta (Milica Zarić), iako potpuno emotivno predana mužu, svakim svojim vedrim osmehom, brižnim pogledima i tihim glasom pokušava da se uklopi u slagalicu igre moći bez teških posledica.

Naročito su zanimljivi profili mladih izdanaka Fon Esenbekovih, izniklih u disfunkcionalnim porodicama, svaki na svoj način okrnjen roditeljskom nebrigom ili nerazumevanjem. Na jednoj strani je tanani karakter zaljubljenika u muziku, Gintera, čiji lik tumači predivna mlada glumica, Mina Nenadović. Kuća opustela nedostajanjem majke i planovima očevog grubog karaktera (baron Konstantin-Jovo Maksić) stvaraju od ovog darovitog bića jednog plašljivog dečaka nasušno potrebitog ljubavlju.

Fantastično na scenu donet u izvođenju Isidore Simijonović, na drugoj strani pojavljuje se mlađani Martin, momak koji je rano ostao bez oca, izložen svakom odsustvu interesovanja majke, baronice Sofi. Željan pažnje, uvek teatralan i pomalo zloban, on je zapravo još jedan u nizu pogodnih da služi sistemu. Onog momenta kad dobije uvažavanje, budi se najgori deo njegove ličnosti koji ne pita za razloge, već strasno hrani svoj ego i izraženu sujetu nezdravim ostacima sa tuđeg stola.

Baronicu Sofi igra uvek senzacionalna Branka Katić, ženu za koju se ne može sa sigurnošću reći da li je isključivo naklonjena sopstvenim interesima i gomilanju kapitala, ili je pak potpuno izgubljena i lako savladiva u igrama moći. Sakrivajući se iza vela ucveljene udovice, ona zapravo čini sve da bi bogatstvo prenela u sopstvene ruke i ruke svog ljubavnika Fridriha (Vladan Milić), čoveka od porodičnog poverenja, onakvih kakvi u  kandžama kompleksa niže vrenosti pristaju na brojna iskušenja.

Nepisano je pravilo da u svakoj krizi postoji neko ko temeljno, trezveno, ali i vrlo hladnokrvno pliva na talasima tuđeg nespokojstva i lake mete manipulacije sistematski pretvara u pione lično osmišljene pobedničke partije. Rođak Fon Ašenbek (Pavle Pekić) originalni je primerak ovakve ljudske vrste.

Nema na kraju krajeva sumnje da su na krilima relativno novije istorije, i pre i posle ovih događanja, postojala društvena uređenja vođena nekim „umetnikom frustriranim neprihvatanjem“. Razlika je verovatno jedino u otvorenosti ili perfidnosti primene izvitoperenih ideja. Stoga je neophodna opšta budnost kako bismo izašli iz začaranog kruga, što zasiguno, zarad stečenog nasleđa, neće biti laka i jednostavna misija, ali je neuspeh bez pokušaja svakako zagarantovan.

Snežana Laketić