Švejk🤓🤡🎖️

“Pokorno javljam…” neizostavna je asocijacija na čuvenog vojnika Jozefa Švejka iz svetski poznatog dela češkog pisca Jaroslava Hašeka,  „Doživljaji dobrog vojnika Švejka u prvom svetskom ratu“. Kao najviše prevođeno delo češke književnosti, uvek je bilo u fokusu pozorišnih reditelja, te se tako zahvaljujući sjajnoj režiji Veljka Mićunovića ovaj komad od decembra 2023 igra i na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

Iako važi za najveći antiratni roman, on o ratu govori, ne na način da iskaže mržnju ili revolt, već zapravo da naglasi obesmišljavanje te (ne)ljudske tvorevine u vrlo humorističnom i sarkastičanom maniru. Glavna poluga ovakve ideje jeste glavni junak koji, kako za čitaoce knjige, tako i za pozorišnu publiku levitira između odsustva inteligencije i savršene maske koja služi kao pokriće za svaki upriličeni incidetnt. Njegov lik je koncipiran tako da svojom spoljašnjošću budi u prvom trenutku čak i sažaljenje, a već nakon nekog vremena nedoumicu da li je on zaista mentalno ograničen, ili pak upravo takav privid koristi na svom putu kako bi izbegao brojne zaslužene kazne.

Sam roman obogaćen je određenim brojem ilustracija likova, a Švejk na sceni kao da kroz glumu brilijantnog Ozrena Grabarića oživljava animaciju onoga što u knjizi vidimo, spoj slike i doživljaja podrobnog opisa ovog čudnovatog vojnika. Neverovatno je u kojoj meri mu uvek polazi za rukom da dovede svoje sabesednike do tačke ključanja i koliko, na drugoj strani, njegova naizgled bezazlena pojava ostavlja ruke vezanim. Svaka, čak i najgora situacija se za njega u nekom trenutku rešava bez da se u bilo kom segmentu njegovog ponašanja može uočiti povređenost, tuga ili ljutnja. Možda ga je najsigurnije nazvati „lucidnom dobričinom“, jer ova nespojiva kombinacija zapravo jeste onaj nedobijeni odgovor na dilemu ko je i kakav je ustvari ovaj „neinteligentni genije“.

Njegova družbenica i zasigurno lepša polovina, Anika, čiji veseli lik pleni scenom kroz harizmu mlade i talentovane Ive Ilinčić, donekle demistifikuje njihovu zajedničku sklonost ka poslovima baziranim na ne baš previše moralnim osnovama. Reditelj je, čini se, za razliku od pisca, više težio da dovede u sumnju njegovu naivnost, naročito kako se predstava bliži kraju. Svaki njegov potez  sve manje podseća na trapavog i lakomislenog Švejka sa početka.

Posebno je zadovoljstvo bilo posle dužeg vremena videti na sceni Milutina Dapčevića, čuvenog Kengura iz filmskog ostvarenja „Tito i ja“. Nedvosmisleno se mora priznati da je u ulozi vojnog agenta u ovom komadu briljirao i svakako zaintrigirao publiku svojim nespornim talentom. No, čak i njegova pronicljivost, smirenost i visprenost posustaju pred Švejkovim nedokučivim karakterom.

Jedan od nekako najupečatljivijih segemenata koji se igra laganim ritmom i naizgled naivnim tekstom jeste song u izvodjenju predivne Ivane Vukmirović „Smrt u ratu, to je hrabrost, to je prava čast…“. Solo ili uz pratnju celokupne glumačke ekipe, svakako se sarkazmom plete istina, a opet ne dozvoljava da ista izazove bes, već po svaku cenu razumevanje i osvešćenost činjenicama.

Nadopunjavajući matricu cikličnih ponavljanja, reditelj ovu priču zaokružuje Brehtovim Švejkom u drugom svetskom ratu, doprinoseći time da se nadomesti magija koju je i sam Hašek želeo da ostvari, ali je, nažalost, u tome bio prekinut „odlaskom u možda neki bolji svet“.  Ovim se, kao i nebrojeno puta do sada, vračamo na činjenicu da se slabo šta uči iz istorije kao učiteljice života, nego se veruje onima koji svoje ciljeve sprovode utopijskim opčinjavanjem mase.

Svakako hvala dragom vojniku Švejku i tvorcima njegovog lika, kako literarno, tako i na daskama koje život znače, upravo zbog pronalaženja drugog, suptilnijeg modaliteta da se neke spoznaje učine očiglednijima.

Snežana Laketić