Bilo jednom na Brijunima 🌴⭐🐆

Ako je neki naslov lukavo uspeo da prevari, doduše bez predznanja o samom komadu, onda je to svakako predstava „Bilo jednom na Brijunima“, autora i reditelja, Kokana Mladenovića. U očekivanju lagane vodviljske forme inspirisane jednim od stvarnih događaja u biografiji doživotnog predsednika i maršala ondašnje Jugoslavije, iznenađenje dolazi u vidu savršenog paket aranžmana sastavljenog od elemenata humora svojstvenog ovim prostorima i ozbiljne životne filozofije.
Kroz kompletno bele kostime, glumcima kao da je dato prazno slikarsko platno da na njemu sopstvenim poimanjem likova koje igraju oslikaju ličnu viziju susreta socijalistikog i kapitalističkog „Holivuda“. Akcenat ni najmanje nije na podražavanju fizičkih odrednica, već na spoznaji karaktera, emocija i načina ponašanja.
Naime, četiri istorijske ličnosti se susreću davne 1971. godine na čuvenom ostvru Brijuni u nezamislivom glamuru i bogatstvu nekada beskrajno voljenog druga Tita, osobe sa nebrojenim identitetima, datumima rođenja i uopšte nedoumicom da li je svu tu moć jednog vladara zapravo zaista i nosio samo jedan čovek. Fascinantni diplomata iz Kumroveca, kao zaljubljenik i pasionirani gledalac filmova, za stvaranje filma „Sutjeska“ želeo je, naravno, samo najbolje i nikoga drugog do slavnog Ričarda Bartona za prezentovanje njegove malenkosti.
Upravo njega kao takvog na sceni oživljava sjajni Bane Trifunović; njega kao državnika svesnog sopstvene moći, a opet dovoljno mudrog da zadrži stav i dostojanstvo u naletima Bartonovog (Milan Marić) nezadovoljstva usled perfidnog oduzimanja umetničke slobode. Koliko god je protkanih komičnih momenata koji drže tu neku izuzetno pozitivnu energiju na sceni, vrlo je jasno vidljiv duboki međusobni antagonizam i ozlojeđenost slavnog glumca. Njegovo iskustvo kao da biva uniženo pred voljom jednog autokrate koji za veliki novac koji ulaže želi da dobije produkt sopstvene mašte i ideja, bez obzira na rizik da su one suštinski diletantske. Broz je smiren lik, nasmejan, ponašanja provučenog kroz sve filtere diplomatije, ali i dovoljno jasan u naglašavanju sopstevnog autoriteta.
Ako je pravilo da iza svakog uspešnog muškarca, stoji jaka i stabilna žena, onda ni u ovoj priči svakako ne postoji izuzetak. Dobro poznatu Ličanku, Jovanku Broz sa svakim dobroćudnim osmehom, sa svakom mudro sakrivenom emocijom i sa svom prostodušnošću žene ratnice, majora oslobodilačke vojske, apsolutno posvećeno i uvek perfektno donosi glumica Sanja Marković. Njene su zasluge u ratu ogromne, žrtve značajne, borbenost nesumnjiva, ali fotografisanje pripada onim možda i nešto manjim, ali ovenčanim slavom muške figure, čija je ona zapravo poslednja linija odbrane.
Kao kontrast ženskom ćutanju i muškoj dominaciji, pojavljuje se uvek turbulentna ljubavna saga o Elizabet Tejlor i Ričardu Bartonu, paru koji nije uspevao da dosegne zajednički mir, ali ni da podnese medjusobnu udaljenost. Glumica Tihana Lazović vrlo verno prezentuje ono što bismo mogli iz raznih biografija naslututi o ovoj intrigantnoj filmskoj divi 20. veka. Finansijski moćnija od svog supruga, atraktivna, neodoljiva i neosvešćenom tugom vođena kroz poroke, ona posle brojnih odigranih uloga najmanje poznaje sebe i ono što zapravo jeste. U takvom životnom rolerkosetru premalo je vremena za samospoznaju.
Drama njihovog odnosa se u samoj predstavi najintenzivnije može sagledati kroz međusobne sukobe i netrpeljivost, koju naročito strasno i na sebi svojstven način oslikava Milan Marić kao Barton. Očito izazvan okolnostima u kojima se ne oseća dovoljno vrednovanim, gde svi akteri osim njega pronalaze izvesnu dozu uživanja i ličnog zadovoljenja, on kroz ljutnju, sarkazam i kritikovanje zapravo najviše izražava sopstvenu nemoć.
Na koncu konca ostaje samo činjenica da svaka osoba od kad je sveta i veka ima pregršt lica i uloga u kameleonskom prilagođavanju različitim životnim okolnostima. A kada se uklone sve titule, maske i role ostaje samo ogoljena duša, čija vrednost nije uvećana niti umanjena bilo kojim zvanjem i statusom. Jer kako god da postavimo stvari, ipak je „svaka zvezda petokraka“.
Snežana Laketić