Rolerkoster 🎡🛞🤖

Svojevrstan balans ozbiljne tematike nad kojom se valja propisno zamisliti i humorističkog ruha koje ne dozvoljava da publiku savladaju sumnja i strah od nekakvog novog, nadolazećeg sveta čini u svega par reči predstavu „Rolerkoster“ Ateljea 212 u režiji Milice Kralj, a po sjajnom tekstu Jelene Kajgo. Dva sata perfektno upakovanog humora koji može da zadovolji istančani ukus publike upravo iz razloga što nudi adekvatnu srazmeru dramskih i komičnih momenata.
Priča obrađuje najrazličitije međuljudske odnose u okvirima modernog doba, počevši od onih koji se baziraju na generacijskom jazu, preko partnerskih, prijateljskih, interesnih, pa sve do onih koji predstavljaju neku vrstu uvertire u transhumanističko društvo.
Prepoznatljiv je ovde najpre odnos između majke i ćerke, kao ličnosti fomiranih u naizgled potpuno različitom društvenom uređenju, i svakako na dijametralno suprotnim stupnjevima tehnološkog napretka. Majci Ljiljani, čiji lik tumači Dara Džokić, glumica sa osvedočenim iskustvom, ali i nekakvom neverovatnom mladalačkom enrgijom, potpuno je neprihvatljiva, sa jedne strane, ćerkina udaja za Jevrejina. Opet sa druge strane, ona čuvena, sada već floskula “važno je da si se udala“, daje neko pomirljivo rešenje. Njeno ogromno iščuđavanje sa svakom novotarijom sa kojom se suočava prava je urnebesna komedija na delu.
Ana (Katarina Marković) kao dete vaspitavano od strane onih koji se nisu nikada istinski interesovali za religijske običaje, ima tu naglašenu sklonost ka globalističkim tendencijama i ujedno prilagođavanju zarad opstanka i pristojnog života u tuđoj zemlji. Ona sasvim nonšalantno prihvata nove tekovine civilizacije, ne smatrajući strašnim istopolne roditelje, niti prihvatanje neke druge vere zarad boljih uslova za spostveno dete. Svojoj majci, ipak, mnogo toga prećutukuje iz potrebe da zašiti voljeno biće od nečega što će teško razumeti i usvojiti. Pitanje je samo, da li time nekoga štitimo ili odlažemo istinu koja magično uvek dodje po svoje?
Na sličan način Ana postupa i sa svojim suprugom Adamom (Petar Mihailović), čovekom prepunim ljubavi i težnje za kompromisom. Profesor istorije koji veruje da svet ide u sve boljem smeru, žonglira na drugoj strani između potrebe da udovolji ženi, ali i zahtevnoj majci. Time se rolerksoter prećutkivanja besomučno vrti, bez tendencije da se zaustavi i pokrene zamajac istine i otvorene komunikacije. Upravo on u ogromnoj meri i doprinosi velikoj dozi smeha koji je zapravo lek za sve male i velike boljke.
Lana (Milica Mijhajlović), slobodna umetnica bez stalnih prihoda, oličenje je svih onih hrabrih ljudi koji daleko od svoje porodice pokušavaju da formiraju neki novi, svakako bolji život. Ona je sinonim balkanskog izbeglištva, onog nedostajućeg člana porodičnog gnezda koji stvara neki svoj vrli svet na nekolkiko stotina kilometara udaljenosti.
Izuzetno je interesantan lik Svetlane (Jelena Petrović), još uvek devojke, ali u ozbiljnim godinama, vesele naravi, ali pomalo tužne samačke priče. Svadbeno raspoloženje, radost zbog udaje najbolje prijateljice, malo veća doza alkohola, kao i splet okolnosti konkretizuju njenu potebu za prelaskom na novi stupanj, stabilan emotivni odnos i ostvarivanje roditeljske uloge. Sve to naravno izaziva u neku ruku i strah od novog, od potencijalne mogućnosti nesnalaženja i suočavanja sa roditeljskim i supružničkim fijaskom.
Kao poručen za ovakav njen životni scenario pojavljuje se Emil (Vladislav Mihailović), dugi niz godina poznat muškarac, čovek sklon propuštanju šansi, neko ko se kreće od odsustva spoznaje o protoku vremena do paničnih napada zbog brzine proticanja istog. Možda čak u jednom trenutku nesvestan da je upleten u mrežu žene koja je rešila da svoj život korenito menja, prepušta se okolnostima i pored brojnih pitanja i protivrečnosti koje ga okupiraju i traže odgovore.
Najspecifičnij je svakako robot Šila, možda za naše podneblje futurističko biće, u izvođenju fenomenlanog mladog glumca Teodora Vinčića. Velike ovacije publike pokazuju u kojoj meri je ovaj lik donet na scenu na krajnje autentičan način, kroz svaki pokret, grimasu, gestikulaciju. On je istovetan Alisi u Zemlji čuda, učeći svakog dana nešto novo o ljudima. Ironija je svakako u činjenici da je današni izostanak međusobnog slušanja kod ljudi nešto što njemu ne manjka. On je tu za svaku brigu, problem i nedoumicu.
Ne ostavljajući na kraju ni najmanji delić prostora pesimističkom scenariju, moramo se bar na momenat zapitati da li “društvo tehnoloških rešenja” koje je čovek sam stvorio zaista vodi ka napretku ljudske vrste, koja svoju “pamet i informisanost” u značajnoj meri sve više prepušta modernim tekovinama i prečicama znanja ili smo unapred izgubili bitku sa mašinama čiji smo tvorci.
Snežana Laketić