Prozor ❤️🫶👪

“Ljudi će učiniti sve da bi preživeli. Ja moram da nestanem“-zvučalo bi bar donekle prihvatljivo ukoliko bi bilo izgovoreno od strane nekoga u poodmaklim godinama i pređenim mnogobrojnim životnim stazama i stranputicama. Ipak, ovaj citat u okviru nagrađenog teksta Katarine Nikolić za predstavu „Prozor“ pripada jednom neprilagođenom detetu u tinejdžerskom uzrastu, koje ne pronalazi način da se bori sa reakcijama okruženja na različitost.
Kada zavirimo na scenu Beogradskog dramskog pozorišta, gde je ovaj komad postavljen kroz rediteljsko stvaralaštvo mladog reditelja Nikole Bundala, naići ćemo na najrazličitije potrebe mladih da se upravo ono nešto njihovo posebno prihvati od strane okoline i bude sagledano kao prirodno, imanentno pojedinim bićima, nešto sa čime se ne moramo složiti, ali svakako moramo poštovati.
Celokupan put od prenatalnog i duž trase detinjstva umnogome određuje kako ćemo se razviti kao ljudi, ali mi sami svojim snagama i voljom odlučujemo kako ćemo se sa onim na šta nismo mogli da utičemo kasnije izboriti i prevesti u sopstvenu korist ili propast. Stoga smo svakodnevno svedoci činjenice da istovetene porodične okolnosti formiraju dva dijametralno suprotna karaktera.

Uvek je naime fascinantna pozadina postupaka onih najbučnijih dečaka u školi, uobličenih mačo sistemima obrade. Njihova suštinska nemoć sa kojom se iz dana u dan suočavaju u sopstvenom domu pored agresivnog oca ili zbog odbegle majke, manifestuje se zapravo kroz maltretiranje onih drugih koji su naprosto samo fizički slabiji. Tipičan predstavnik ovakve grupacije, Sanga (Stefan Starčević) gradi svoju takozvanu moć na sakrivanju iza paravana istine oslikane modricama na njegovom telu. Taj ogromni mehur od sapunice zahteva samo jedan sitan dodir otkrivanja slabosti kako bi se rastočio u ništavilo i otkrio duboku tugu pomenutog junaka ove priče. Njegovo unutrašnje dete je uistinu samo željno ljubavi i pažnje, a nedovoljno spremno da to i otkrije i time naruši dugo građeni imidž velikog beskrupuloznog vođe.
U nedostatku osvešćenosti u još uvek dečijoj čauri koja teži da zadobije novi oblik ulaskom u svet odraslih, vođe uvek imaju nekakve sledbenike. Dovla (Dragan Petrović) kao jedan takav verni pratilac, nemajući još uvek iskristalisan stav i poimanje ispravnog, posmatra Sangu kao oličenje trenda muškosti i samopouzdanja. Ipak, udarci nastali ovakvim izborom, ali i slučajno zavirivanje u deo mračne tajne školskog druga navode ga na preispitivanje.
Legenda kaže da su u prošlom veku uglavnom odlikaši bili na udaru velikih predvodnika, možda poneko ko je shodno njihovom poimanju bio ružnjikav ili imao neku naglašenu fizičku manu. Danas je spisak, reklo bi se, znatno duži i neretko su upravo deca koja rano spoznaju drugačiji odabir u domenu seksualnosti najveća meta „školskih poglavica“. Glumac Aleksandar Jovanović-Meda na sjajan način prezentuje na sceni jednog takvog dečaka, zatvorenog i tužnog usled nerazumevanja, odbacivanja i fizičkog zlostavljanja. Čak i njegov mali kutak prijateljskog raja pored štreberke Danke (Marta Bogosavljević) biva narušen otkrivanjem činjenice da mrva pažnje lokalne face budi neko novo biće koje kao da se tek tada prvi put osetilo priznatim.

Dotaknimo se još i specifičnih uslova odrastanja mlade Ane (Nevena Kočović) koja stasavajući u domu za napuštenu decu ima neverovatno izraženu potrebu da bude voljena. Težeći tome da se dopadne drugima, ona čini sve za ono što ljubav nije, očajnički se plašeći da će izgubiti i to što zapravo nema, a povedena iskrivljenim merilima beskompromisne borbe u areni koju joj je život po rođenju namenio.
Vrlo neobičan detalj u predstavi su lutke umesto kojih glumci govore i koje pokreću, dajući neku vrstu ublažavanja težine obrađene teme. U pojedinim segmentima mogle bi se, pak, shvatiti i kao glas savesti koja opominje na ono o čemu ne bi trebalo pričati baš onda kada duša ima potrebu da se pred nekim olakša i skine svoj teret.
Naime, važno je za svako životno doba, ali je posbeno za decu bitno da ih na vreme slušamo, osluškujemo njihove emocije, trudimo se da ih razumemo i pružimo im ljubav, ma koja da nam je funkcija u njihovom životu. Tako stvaramo neprocenjiv zalog za zrelije godine i rasterećujemo ih mnogih nepotrebnih balasta.
Snežana Laketić