Naizgled savršeno društvo, u kome svaka individua istovetno razmišlja, slaveći “partiju” kao izvor mudrosti, biva na sceni prikazano robotizovanim pojedincima koji svesni neprestanog prisustva “Velikog brata” čine ono što se od njih očekuje u skladu sa “biblijom totalitarizma”. Zatrovani time da je sloboda ropstvo, a neznanje snaga, junaci ovog dela troše svoje dane instruisani glasom sa telekrana, nosiocem najboljih uputstava za ostanak u mulju učaurenosti i nerazmišljanja.
Potaknut unutrašnjom pobunom svog svesnog bića, glavni junak Vinston (Pavle Pekić) čini prestupe samim činom promišljanja i shvatanja sopstvenog položaja. Nespornom činjenicom da je samo pojedinac u moru ljudi koji nemaju stav van partijskog, niti emociju ka bilo kom segmentu bitisanja barem na površini, on biva zaglavljen između osvešćenog i mogućeg. U okruženju u kome svako može biti neprijatelj i potkazivač njemu je teško da poveruje u ljubav jedne Julije (Nataša Marković), naoko poslušne podanice perfektno ustrojene države Okeanije. Ipak, njena pomalo čudna ljubav nalazi svoj način i put do njegovog srca, na sreću trenutka, a na uštrb dugoročnog.
Ponesen novostečenom istinom da nije usamljen u svom odsustvu zaslepljenosti dirigovanim životom, Vinston sopstvenu naivnost plaća na prvoj narednoj stanici. Oglušujući se o znake intuicije, on upada u zamku O’Brajena, vođe partije, koga igra spektakularna Ljubinka Klarić. Često su baš oni koji najoštrije kritikuju politički vrh upravo postavljeni tamo gde se “krvici” lako odaju kada razoružani navodnim saosećanjem otvore dušu tobožnjim istomišljenicima.
Ipak, svaki pojedinac koji je jednom mislio drugačije dà se ozdraviti i izvesti na pravi put osmišljen velikodušno od strane vladajuće elite, a bez potrebe da svi ostali time zamaraju. Tim procesom uvek možemo dobiti jednog Sajma (Milorad Damjanović), kralja opijenosti sistemskim načelima ili pak porodicu Parsons (Nada Macanković i Ivan Zablaćanski) koji i sopstvenu decu guraju u suludi scenario budućih špijuna i potencijalnog cinkarenja, čak i grehova sopstevnih roditelja.
Možda nesvesno i živimo orvelovsku distopiju ili korak po korak idemo ka istoj. Čini nam se da nam tehnološki razvoj donosi više znanja i slobode, a zapravo nas čini ogoljenim pred svetom koji, opravdavajući se napretkom, ulazi u svaku poru našeg života. Uređenja se menjaju, mogućnosti postaju značajno veće, pa i sama sredstva postaju sofisticiranija, samo je princip uvek isti – “znamo da niko ne preuzima vlast sa namerom da je se odrekne”. A znanje je moć u domenu vlasti, a slabost za sve one druge, posmatrano očima moćnika.
Uzimajući u obzir priznanje ovog nesvakidašnjeg pisca da se u periodu stvaranja veoma loše osećao i zarad toga sumornim bojama oslikao roman, ostaje da se nadamo da sistem nije nepobediv i da zamislimo nekakav drugačiji epilog zbog nas samih i u čast Orvela koji bi se tamo negde sigurno radovao svojoj pogrešnoj proceni.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар