Hotel 88🧨☢️🧶

Iskustva govore da nas ono od čega najžustrije bežimo uglavnom uporno prati u stopu, kao nekakva vrsta podsećanja da senke prošlosti najpre treba prihvatiti da bi se put ka nekim novim spoznajama otvorio na brži i jednostavniji način. Upravo na tome zasnovana najezda bumeranga nedovoljno razrešenih unutrašnjih emotivnih borbi jedna je od tema predstave “Hotel 88”, rediteljke Staše Koprivice, a po motivima priče „Privatni životi“ Noela Kauarda, svakako na posve komičan način doneta pred uvek izuzetno brojnu publiku.

Pomalo je nezahvalno govoriti o ovom komadu kada se gleda barem dva puta i sa donekle izmenjenom glumačkom postavom, gde se oživljavaju dva prilično različita, zasigurno snažna i pozitivna utiska. Koliko god da je nesporno da je Milan Marić svim svojim rolama dokazao da poseduje izvanredan talenat, mora se odati svojevrsno priznanje Andriji Kuzmanoviću za ulogu advokata Marka, s obzirom na činjenicu da kroz istu plovi daleko ležernije, i takođe vrlo samouvereno i apsolutno jedinstveno.

Priča nas vodi kroz najromantičnije putovanje koje neverovatnim spletom okolnosti može da se pretvori u putašestvije od raja do pakla i nazad u neki novi-stari raj-pakao, što zapravo baš u ovoj predstavi možemo videti kroz jednu nadasve humorističnu rediteljsku perspektivu. Naime, biviši supružnici zaogrnuti ruhom sasvim drugačijih ljubavi i ukotvljeni u novim bračnim lukama, na svom medenom mesecu naizgled neželjeno sreću jedno drugo, osvežavajući na početku neke ne baš najsjajnije uspomene na strasnu i turbulentnu ljubav koja ih je na svoj način svojevremeno razdirala.

No bez obzira na sve pretrpljene svađe, udarce i uvrede utkane u taj nekadašnji, umnogome nezdrav odnos, sećanja glumice Ane (Tamara Krcunović) kao da sa odmicanjem vremena dobijaju obrise ciljnog stanja, nečega što se odjednom čini prihvatljivim i željenim. Ma koliko da u datom trenutku ima pored sebe stabilnog, ostvarenog čoveka, novog supruga Viktora (Vladimir Aleksić) čije je obožavanje neskriveno, ona radije srlja vozeći u rikverc duž emotivne skale, jer njenoj umetničkoj duši kao da je godinama nedostajalo pravih izazova. Nije li ironija zapravo u tome da bežimo od nečega tražeći ono što bi trebalo da bude cilj, a onda se vraćamo starom? Možda je naprosto to ispravno utemeljeno na odredbama nekakve većine, kao ispravno za sve. Ili pak staro, a izmenjeno sa protokom vremena, dolazeći u naše nove okvire, postaje smisleno, nekako kao da mu je tek u datom trenutku pravo vreme.

Na potpuno iskarikiran način predstavljena je na drugoj strani Markova sadašnja supruga, modna blogerka Sandra (Anđela Jovanović/Jelisaveta Orašanin-Teodosić), devojka konstantno uvučena u svet društvenih mreža, gde ono što nije postavljeno na uvid drugima se jednostavno nije ni dogodilo. Njena ljubav jeste specifična, usklađena sa životnim stavovima i karakterom, ali svakako stvarna i dečije iskrena, obavijena velom nju ejdž i feng šui verovanja. Njen brak samim tim vrlo podseća na nešto što bi se moglo nazvati igricom “kako spojiti nespojivo”, gde oboje deluju kao zalutali putnici kojima se na čas učinilo da imaju nešto zajedničko, što su bez previse promišljanja preneli na višu lestvicu.

Uz bezbroj fenomenalnih improvizacija ovo je jedna od onih komedija gde publika jedva na kratko uspeva da zastane sa navalom smeha prouzrokovanog zdravim humorom potpuno mogućih životnih scenarija, jedan sjajan poklon duši na kraju dana.

Snežana Laketić