Scenario vrsnog dramskog pisca Stevana Koprivice ukomponovan sa zauvek živim pesmama našeg slavnog kantautora, jeste zapravo šetnja kroz stavove, želje i stremljenja različitih generacija, nekih koje uz ove note evociraju uspomene na prohujalu mladost i one koji uz nju doživljavaju prve velike ljubavi. Uistinu, muzika tog nekog doba svoj kvalitet je, i ne trudeći se, iskazala trajanjem, činjenicom da i neki novi klinci znaju svaku reč ovih melodičnih remek-dela nastalih mnogo pre nego što su oni i zakoračili u život.
Ovo je priča i o tome kako je zapravo jednostavno biti poseban, a teško biti shvaćen od strane okruženja utopljenog u more nerazmišljanja, inertnosti i životarenja. Tatjana Dimitrijević, glumica sa fenomenalnim vokalnim sposobnostima igra studentkinju Tamaru, devojku koja je upravo takva, jedinstvena, sa svešću o ljubavi kakvu sanja, o životu savršenom za njenu umetničku dušu, o slici u koju želi da kroči osunčana svim bojama sopstvenog izbora.
Pandan njenoj posebnosti je glavni junak Boža (Slaven Došlo), u koga se slila cela beogradska mladost jednog vremena, večiti studenti, ulični rok svirači, zaverenici protiv ustajalih normi društva nastalog na krilima nekih drugih pokolenja. Samo svoj, individualac, okružen sebi sličnim ljudima koji svet gledaju isključivo vlastitim očima, po prvi put biva istinski opčinjen magnetnom sličnošću ženskog bića tek kada se susretne sa sebi ravnom. A upravo ona vodi bitke sa okruženjem koje je nije videlo kao drugačiju, već kao vesnika iluzija koje se nikad ne ostvaruju.
Svita čuvenih realista poput njenih roditelja, čija je jedina misija da zadrže renome i dobar glas u društvu, “zna najbolje” da je za nju prava prilika jedan izvikani producent Mita (Žarko Stepanov), čovek bez skrupula, ali sa vanserijskim ličnim marketingom za nastup pred ljudima kojima je forma uvek bila iznad suštine. Neminovna je, na sreću, uvek podrška poneke tetke na lošem glasu i upitnih moralnih načela, a koja je opet majstor dobrog štimunga i atmosfere, naročito ako se takva uloga poveri neverovatnoj Kristini Savić, sa glasom, koji kakve god melodije da donosi, pleni impresivnom snagom i raskoši.
U trci za univerzalnim trofejima „realisti“ propuštaju da vide, i još manje da shvate, put “sanjara” i da dokuče njihov beg u ono i ka onima koji su im prirodno okruženje, bilo da su to kreatori originalnosti ili poneki žovijalni profesor (Vladan Savić) koji voli, razume i ružičasto gleda na celokupan svet oko sebe. Bekstvo od osrednjosti nedvosmisleno je jedini ispravan put za sve one koji imaju jasan stav o životu u svakom mogućem kontesktu i ne utapaju se u masu nedostatka kriterijuma i, orvelovskim rečnikom iskazano, jednoumlja. Suštinski je to i pobeda ljubavi nad bujicom iskrivljenih slika prividne ispravnosti, trijumf nad licemerjem i lažnim moralom.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Оставите одговор на males78 Одустани од одговора