U iščekivanju epiloga želje samoubice (Branislav Lečić) da okonča svoje bitisanje na ovoj planeti, pisac/reditelj nas vodi od neizvesnosti do bure smeha i unosi ogromnu pometnju i neodlučnost kod onoga koji je do pre samo nekoliko trenutaka nameravao da most na kome je upoznao voljenu ženu (Dubravka Kovjanić) bude poslednje što će njegove oči upamtiti. U toj neverovatnoj sopstvenoj životnoj prekretnici obojenoj naizgled nerešivim izazovima i ponetim bremenom, on se susreće sa posve čudnim likovima koji ga odvlače od njegovog nauma podstaknuti “pakleno popločanim” najboljim namerama.
Majstorski donoseći na scenu srž jedne ovakve ličnosti, uvek iznova neverovatni Lečić prezentuje dramu koja se odvija negde unutar pritešnjenosti strahom od života i slabostima proisteklim iz njega. Paradoksalna je naime slika osobe koja se u naoko bezizlaznoj situaciji, a hvatajući se za obećavajuću slamku spasa, upravo njome uvlači u daleko lošiju poziciju od one u polaznoj tački. Zanemarujući zdravlje kao jedinu, ali nadasve vrednu imovinu koju poseduje, on dopušta sebi da proćerda i to jedino što mu je preostalo pod plaštom vere u niz šarenih laža.
Tako nemoćan jeftino biva nadmudren rečitošću jednog kvazi brodskog kapetana, kontroverznog biznismena i čudnovatog psihijatra čiju energiju dočarava majstor glumačke metamorfoze, Branimir Brstina, kao i jednog nazovi jadom podstaknutog ribara u duhovitom maniru sjajnog Igora Đorđevića. Tu ustavri dolazimo do spoznaje koliko smo u agoniji sopstvene krhkosti spremni da poverujemo u slatkorečiva obećanja onih koji upravo na taj način ostvaruju svojа surova stremljenja, da se povinujemo banalnostima na putu ka još većoj propasti umesto boljitka ili bar šačice spokojstva.
Gde je uistinu granica između zdravog razuma i polja očaja ostaje do kraja nesagledivo. Krećući se trasom od suicida, preko zrna nade, besmislenih postupaka, pa sve do potonuća, glavni protagonista dolazi do tačke kada u još težoj životnoj perspektivi skoro kao da žali što na vreme nije realizovao svoj bizarni plan i uspešno izmakao mnoštvu novih brodoloma nanetih burama naivnosti. On naprosto ne može da se otme utisku da su njegova ludost i lakomislenost, uprkos vrlo zrelim godinama, dale prostora prvim naznakama izbavljenja, kao i da u svemu tome nije bio sam, već okružen mrežom ljudi koji su isti danak nesikustvu platili malo drugačijom putanjom.
A da li je zapravo naš glavni junak i sam ono za šta se predstavlja ili se iza kulisa krije još nešto tajanstveno, valja otkriti gledajući ovu nesvakidašnju predstavu uz prisustvo publike koja oduševljeno napominje da nije tu po prvi put i da će opet sa ushićenjem doći da uživa u ovoj svojevrsnoj mešavini gorčine i smeha.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар