Glumačka postava za početak ostavlja bez daha jer je reč o plejadi najboljih ovdašnjih glumaca koji već godinama, pa i decenijama plene nesvakidašnjim talentom i impresivnim transformacijama. Čuvena Jelisaveta Seka Sablić igra majku, baku i kraljicu malog “porodičnog carstva ” u centru Beograda stečenog nasleđem nekih pređašnjih generacija čije je stanje imovine u mnogome zavisilo od članske knjižice u boji koja samo asocira na ljubav. Kao stalni očevidac najrazličitijih sunovrata društva, ona i u poodmaklim godinama uporno oseća bunt protiv sistema koji na sve perfidniji način nameće sopstvenu silu i obrasce ponašanja medijski servirajući sve što je neophodno da bi se široke narodne mase držale pod kontrolom. Uz dosta komičnih elemenata upletenih u donekle tragičnu realnost, ona govori o svom putu pobune od krvavog dolaska do onog čuvenog i navodnog “studenti su u pravu” pa sve do moderne tehnologije i ogromnih mogućnosti plasiranja sopstvenog mišljenja.
Tipičan predstavnik državne službe, komunalni policajac Ljuba, koga igra majstor transformacije, Dragan Mićanović, ilustrje raspon od lenjosti do očaja izazvanog dugogodišnjim skrivanim frustracijama na utabanoj zombi stazi klimanja glavom i izvršavanja naređenja. Sa druge strane je njegova supruga Svetlana, koju na upečatljiv način prezentuje jedna od najboljih srpskih glumica, Vesna Trivalić, u stalnoj težnji da više radi, da više stvori, da za svoju ćerku Mirnu (Milica Gojković) izgradi neki ružičastiji svet koji je njoj stihijski izmakao. Ali ne samo njoj, već i njenoj sestri Nadeždi čiju duboku emociju i ranjivost usamljene žene autentično na scenu donosi genijalna Anita Mančić.
Pored svega što se nikako ne može nazvati životnom idilom, na ovu višečlanu porodicu se u trenutku obrušio svojim kandžama i zakon o restituciji, “milosrdni andjeo” koji nakon nekoliko decenija pokušava da vrati pravdu u ruke novih generacija koje nisu stvorile i oduzme od onih koje nisu otele.
Kako nije svako zlo za zlo, možemo ostati u očekivanju da će iz nevolja barem neki dolazeći naraštaji naučiti i osvešećno primeniti sve savladane lekcije, kako se ne bismo brinuli za ono što predstoji, već krenuli u smeru kojem smo do sada kontinuirano okretali ledja. Neka se na kraju tunela konačno iskristališe svetlost sastavljena od onoga što je lek za sve: ljubav, vera, nada.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар