Pasivno pušenje 👀🎭🚭

Kada se neprijatno lično iskustvo pretoči u inspiraciju za stvaranje komedije nastaje predstava “Pasivno pušenje” nadasve originalnog reditelja Egona Savina, a po veoma intrigantnom tekstu Nebojše Romčevića. Prisutna već skoro sedam godina u Zvezdara teatru, ova šaljiva kreacija slike naše realnosti izmamljuje smeh publike željne ovakvih komada, gde i ono čega smo bolno svesni nekako postaje lakše ako se posmatra kroz okvire ironije i sarkazma upakovanih spretnom duhovitošću autora.

Igrajući lik srpskog profesora Radiše, nesrećnim spletom okolnosti uvučenog u problem svetskih razmera na pariskom aerodromu, izvanredni Aleksandar Đurica demonstrira skalu promene stavova, a sve shodno izmenama okolnosti koje nastaju gotovo munjevitom brzinom.
Da li su Srbi uvek kao u neslanim šalama predodređeni da budu krivi čak i onda kada je istina očigledna, čak i onda kada je kristalno jasno da nepravda izbija iz svake pore nastalih dešavanja? Postaje bezmalo nepisano pravilo da najčešće biva napadnut onaj koji najmanje zapodeva kavgu i samo teži miru i blagostanju. Kao da smo navikli, prolazeći kroz razne ere utopijskih sistema prepunih šarolikih obećanja i obezvređivanja onog prethodnog, da je krivica neizbežan deo naših života, bilo da je na svesnom nivou prihvatamo ili ne.

A humor je lek za sve, čak i kad izvrgne ruglu činjenice, praveći od nevolje pošalicu, transformišući bolno bar na momenat u duhovito, čineći da kroz neke malo ružičastije naočare pogledamo na život, iskustva, na sve ono što nam je dato kao lekcija i podsticaj.
Ovde se ipak postavlja pitanje gde se nalazi granica morala za jednog akademskog srpskog građanina kada se nadje u procepu između želje da dokaže svoju nevinost i mogućnosti da na konto svoje nevolje nešto zaradi? U vrtlogu događaja koji uključuju naturalizovanog tamnoputog Francuza, koga genijalno tumači Rale Milenković, predstavnika prijateljskih slovenskih naroda kroz lik Lakana (sjajni Mladen Anderejvić) i nosioca “nesoprne američke demokratije”, Džeka Buaera (brilijantni Marko Baćović), Radiša gubi kompas kako bi se dopao onima koji stvaraju privid svelte budućnosti i stekao tračak materijalne koristi kojom se obraz i čast ne plaćaju.

Bilo bi, naime, na kraju dana dragoceno ako bismo se lagano i sigurno lišavali nekih rđavih navika kojima, ne samo sebe, već i one “pasivne” posmatrače možemo ugroziti, a da toga često nismo ni svesni. Možda je zaista krajnje vreme da damo sve od sebe da stvorimo neke nove generacije koje će planetu Zemlju učiniti lepšim mestom za život.

Svakako, komedija kao takva jeste i trebalo bi da ostane onaj deo umetnosti koji je neizbežan i poželjan za sve naraštaje, za svako vreme i sva ona odredišta gde se na najkvalitetniji način prenosi ushićenoj publici.

Snežana Laketić