Odakle čovek da počne i na koji način da se usudi da govori o ovoj posvuda oko nas poznatoj predstavi, monodrami u režiji Egona Savina, a po istoimenom romanu Danka Popovića? „Knjiga o Milutinu“ je prebogata ne samo izvanrednim tekstom i odličnom režijom, već i perfektnim izborom glumca koji jednu ne baš emotivno laku priču donosi pred publiku na njemu svojstven način, za koji je “savršenstvo” jedina prava reč – Nenad Jezdić.
Umetničkim, živopisnim, filigrantskim vezom on pripoveda o tim kobnim prvim decenijama XX veka kada je narodu u Srbiji, već uveliko izmučenom mnogim osvajačima, neprijateljima i okupatorima, pokucao na vrata još jedan, činilo se još suroviji, još žedniji patnje onih koji su, kako pisac kaže, godinama vodili neke tuđe ratove i borili se za neke tuđe reke, oslobađajući neki “svoj narod”, koji kao da sam sebe nije tako doživljavao.
Iz jednog razumnog srpskog seljaka progovara onaj glas savesti koji opominje da se, nažalost, nije brinulo da se zaštiti ono što se imalo, već se jurišalo ka nečemu što nije bilo naše i što možda nikad nije ni želelo da bude pod srpskom ili jugoslovenskom kapom.
Seljak vrednuje svoje volove, svoje imanje, svoje useve, ali iznad svega, mir za svoju porodicu, svestan toga da ni potonji ratovi nisu doneli ama baš ništa onima koji su se u njima borili i previše svojih najbližih izgubili. Kako i sam Milutin u jednom trenutku kaže: “Mnogo je to, gos’n poručniče, mnogo za jedan mali narod k’o što smo mi ako ga budu nagonili da umire za svaku reku! Pa valjda svaka reka ima svoj narod koji za nju treba da umire”.
Puna dva sata na pozorišnoj sceni traje veličanstveni čas istorije, posebno za nas, neke malo starije generacije uskraćne komunizmom za dobar deo onoga što su neki ljudi hteli da sakriju od svih nas, a zarad predstavljanja sebe samih kao velikih pobednika koji tu istoriju pišu. Autor kroz tekst, a glumac kroz pripovedanje upućuju jasne poruke, lekcije kojima smo kroz decenije učeni iskustvom, a nismo ih shvatili (ili nismo želeli da shvatimo), a još manje primenili zarad većeg spokojstva nekih novih naraštaja.
Zahvaljujući istančanoj sposobnosti da se čak i kroz ovakvu tematiku provuku niti humora, kakav valjda samo ovaj narod poseduje u izobilju, publika dobija na poklon jedinstvenu priču koja se zauvek pamti i prepričava, i svakako onu kojoj se sa velikim zadovoljstvom iznova vraća.
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар