Osama kasaba u Njujorku 💖

Hajde da govorimo o predstavi Darka Bajića i Koste Peševskog “Osama kasaba u Njujorku„, nedavno izvedenoj po stoti put u Zvezdara teatru. Beskrajno talenotvana mlada ekipa na čelu sa za nijansu starijim Andrijom Kuzmanovićem, koji u svakoj minuti izvođenja dokazuje da je glumačka veličina, neko ko je svoj poziv izabrao besprekorno.

Kome je namenjena ova predstava? Kome može da bude interesantna? Iskreno, svima nama sa ovih prostora, čak i onima koji nisu jugonostalgični. Pripovedač nas naizmenično vodi iz sadašnjeg trenutka, kada svoju priču gradi u dalekoj Americi, u vreme kada se živelo u Bosni i Hercegovini kao jugoslovenskoj republici, pa i u onoj kasnije nastaloj koja je postala država za sebe voljom verovatno istih onih ljudi koji su tu Jugoslaviju zarad određenih interesa i stvorili.

Priča iz neke druge pespektive kako su se stvari menjale u očima običnih ljudi upravo u toj i takvoj Jugi, svojevrsnoj mešavini nacionalnosti i relgija, suživota koji se nekako podrazumevao kao nešto prirodno i gde su ljudi gledali jedni na druge kao na jednake, što bi sušinski i trebalo da jesmo. I kako to uvek biva u „bajkama“, nastanu odjednom nama bezmalo nedokučive okolnosti, i to obično one koje su zamisao nekih manjih grupacija, čiji kao da je jedini posao da osmisle dolazak ratova, sukoba, sejanje mržnje medju ljudima, među istim onim ljudima koji su do juče zajedno sa komšijom slavili Božić, a onda pozivali i u svoj dom na Bajram.

Ono što je kroz gledanje tri izvođenja ovog brilijantnog komada bilo veoma posebno je neka vrsta potvrde Andrije Kuzmanovića kao vrhunskog glumca, onog koji duže od dva sata drži isti intenzitet emocija, dubokih, naglašenih, igrajući  čoveka koji je pun ljubavi za šarolik svet oko sebe, otvoren i prijateljski nastrojen, željan toga da i u tudjini sklopi prijateljstva i podeli sa okruženjem nekakvu vrstu tuge, ali i sećanje na neku daleku Bosnu gde je bila privilegija živeti „bratstvo i jedinstvo“ shvaćeno neiskvarenim umom malih, a ustvari velikih ljudi, onih koji su u tome videli ideal bez interesa.

Iako je ostatak ekipe, Jovan Jovanović, Amar Ćorović, Iva Ilinčić i Isidora Simijonović prilično mlad, još u studenskom dobu ušao u ovu predstavu, mora se priznati da apsolutno u korak prate iskusnije i afirmisanije krčeći sebi put dostojan divljenja.

Fenomenalni, opet nešto stariji član glumačke postave, Branko Janković se odlično snašao u ulozi Munira, lika specifičnog na drugi način, čoveka koji se ljudski gledano u „najnižem“, poltronskom maniru dodvorava onima koji su trenutno na vlasti, podstaknut očito ne samo svojim stremljenjima, nego i dubokim kompleksima neprihvatanja u najranijem dobu. A sve to samo zarad dokazivanja sebi, a i okruženju da je on ipak neko, da je nešto postigao u životu. Njemu nije strano da u jednom trenutku razmišlja o tome da svom detetu da ime Nenad ili neko drugo „jugoslovensko“ ime jer će tako biti prihvaćen i još manje teško da 90ih bude veliki Balija, veći musliman od Muhameda, a sve zarad državne službe, čuvanja sopstvenih „ledja“ i ono što je suštinski dobio time – utapanje u masu koja na kraju ima samo neke sitne koristi koje „zamazane oči“ otkriju neretko jako kasno.

Sa druge strane su dvojica idealista, dvojica prijatelja, muslimani po veroispovesti, oličenje besprekornog prijateljstva i ljudi kojima različitosti ne smetaju na onaj posve iskren način. Neshvaćeni od strane onih drugih kojima iznad interesa ne stoji ništa, borci za nekakvu pravdu koji, svaki na svoj način, neslavno prolaze, jedan uklonjen kukavički s ledja od onih koji originalnije ne umeju i drugi, koji u potrazi za nekim boljim životom, odlazi daleko noseći sebe sa sobom, noseći iste one tuge i patnje koje ne prestaju da postoje samo zato što fizički nismo tamo gde su nastale.
Pa onda i ta neverovatna ljubav između troje ljudi, ali ujedno i ljubav između dvojice prijatelja gde se ljubav prema ženi ne stavlja ispred, već se prihvata izvojevana pobeda i nastavlja dalje uz uvažavanje „pobednika“ koji je igrao fer igru.

Sami prelazi su odlično osmišljeni i izvedeni, od pripovedačeve ispovesti nepoznatim ljudima u Njujorku pa do jedne države u kojoj je mit „bratstva i jedinstva“ bio postulat na kome su mnogi istinski i srcem temeljili svoje živote i onda one u kojoj je posejana mržnja nekih jako malih ljudi, koji sebe smatraju velikima, urodila plodom.

Ne treba izostaviti odličnu scenografiju prilagođenu svemu što je neophodno prikazati na sceni, kao i kostime, autentičnost u pokretima, padovima, udarcima i svemu što glumci čine da se oseti sve što je pisac Vladimir Kecmanović hteo da donese kroz svoj roman „Osama“.

Ono što su tvorci ove predstave na kraju želeli da nam poruče kroz ponovni susret svih likova na „onom drugom mestu“ jeste činjenica da se na kraju sve svodi na ljubav i da sve one „zveri“ koje nas ponekad kroz misli gone i teraju na neljudsko nemaju svoj smisao jer se sve ponovo vraća izvoru, a izvor je ljubav i radost.
Snežana Laketić