Ričard Drugi 👑🩶

Od oholosti i bahatosti, preko brige, neizvesnosti i straha, do loma i poniženja — put na kome se kruna pretvara u neizdrživo breme, a kralj u jednog nadasve običnog, ranjivog čoveka. Praćenje svih tih etapa jednog preobražaja nešto je najupečatljivije, što s pravom zahteva fokus tokom gledanja predstave rađene po delu čuvenog Viljema Šekspira “Ričard Drugi”. Rediteljska virtuoznost Borisa Liješevića ovaj komad postavlja na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na radost publike, može se već sa sigurnšću reći.

Energija kojom Milan Marić maestralno gradi lik engleskog kralja popunjava svaku poru u prostoru, ona zaposeda, ali ne osvaja naglo, već nas postepeno, kao magijski uvlači sve dublje u njegov unutrašnji svet. Sa promenama njegovog psihološkog stanja menja se i način na koji to “uvlačenje” dejstvuje na nas – od početnog gnušanja prema bahatosti i umišljenosti jednog vladara, preko razumevanja straha pred izdajom, do gotovo nevoljnog sažaljenja u trenutku njegovog potpunog kraha. Nijedan prelaz nije nagao, ni nametnut, već bezmalo prirodan, kao neminovan tok događaja. Iz tog razloga njegov slom deluje još snažnije, jer iz te umanjene, razobličene figure izranja čovek od osećaja, neko koga, čini se, ni sam Ričard nije mogao da spozna dok se određivao samo krunom.

U susretu sa Džonom od Gonta (Igor Samobor), Ričard se suočava sa rečima koje se odbijaju od njega, rečima koje deluju kao proročanstvo njegovog sopstvenog pada. U svojoj nadmenosti, on ih odbacuje, gotovo im se podsmeva, ali baš te proročke reči umirućeg oca jednog nepravedno prognanog junaka postaju neminovnost koja će ga sustići. Naime taj upravo spomenuti junak, kakvim se na početku činio Henri Bolinbruk, sjajno prezentovan od strane glumca Vojina Ćetkovića, ni u jednom trenutku ne ostavlja utisak poraženog, čak ni u suočavanju sa nepravednim progonstvom. No, nepravda ga privodi težnji za osvetom i preuzimanjem vlasti, njegova kruna je na kraju okupana krvlju, a sva njegova sigurnost i stamenost bledi u neprimerenim odlukama preduzetim zarad sopstvene poljuljane sigurnosti. Fenomenalan je taj kontrast između njegovog nemira u usponu i mira u završnici pada svrgnutog kralja.

Poseban sloj društva čine ljudi poput Vojvode od Jorka (Aleksandar Đurica), poltron, nedosledan, oportun. Kao vesnik truleži sistema, on ne pokreće radnju, ali je bitno oslikava svojom prilagodljivošću. Na drugoj strani njegov sin, Vojvoda od Omerla (Aleksej Bjelogrlić), ispostavlja se kao retko principijelan i iskreno odan Ričardu, ostaje uz njega i u vlasti i u padu, čak i onda kada drugi odustaju. Upravo zato njegova sudbina nosi posebnu težinu, jer vernost ne biva nagrađena, već izopačena. Prinuđen i ucenjen da počini zločin nad onim kome je celim srcem odan, on postaje žrtva istog sistema koji ga je na to primorao.

Kraljica Izabela, koju na scenu donosi u glumi uvek besprekorna Sanja Marković, ne menja se nezavisno od Ričarda, već u skladu s njim; u meri u kojoj se on ogoljava i ona napušta raskoš i ostaje u svedenosti. Između njih se ne izgovara ljubav, ali se jasno oseća u svakom susretu. Njena želja da s njim podeli tamnicu, umesto da prihvati progon, pretvara je iz dvorske figure u ženu koji bira bliskost, čak i po cenu sopstvene slobode.

U središtu predstave nije samo borba za vlast, već pravda koja iz nje proističe, teška, neminovna i oblikovana pogrešnim odlukama onih koji vladaju. Ovde pravda ne dolazi kao uzvišeni princip, već kao posledica pogrešno korišćene moći. Ričard na kraju zadobija svoju dozu iste, koju najposle ne dočekuje u otporu, već u prihvatanju. U toj tišini njegovog pada ima više dostojanstva nego u mnogim pobedama.

Scenografija je svedena, ali funkcionalna, sa pokretnim zidovima, kao promenljivim granicama moći, kao svet koji prati promene kroz koje kralj prolazi. U početku oni stoje po strani, gotovo neprimetni, sa odmicanjem vremena oni postaju aktivni učesnici radnje. Kako se kralju izmiče tlo pod nogama, tako se i prostor oko njega neprestano pomera, brišući granice između stabilnog i prolaznog. U ključnom trenutku pretvaraju se u ogledala za koja Ričard moli da bi u njima sagledao sebe. Ona se okreću ka publici kao faktor suočavanja sa vlašću, identitetom i sopstvenim odrazom. Kostim (Marija Marković Milojev) verno prati Ričardov unutrašnji put; od raskošne, gotovo nedodirljive figure u krznu i kruni, preko borbenog i simboličkog, do potpune ogoljenosti u jednostavnoj beloj majici, bez ikakve oznake, identiteta, moći, u kojoj ostaje samo čovek, ranjiv i emotivan.

U završnici, lišen svega što ga je određivalo, glavni junak deluje gotovo kao biće koje se vraća svom početku — ogoljen, spokojan i pomiren, kao da se kroz patnju vraća u neku prvobitnu, zaboravljenu suštinu i, na neki način, iskupljuje sopstveni greh. To je surov svet u kome na duge staze ne opstaju ni najgori ni najbolji, već oni koji se prilagođavaju. Dok jedni stradaju zbog svoje zlobe, a drugi zbog svoje hrabrosti i doslednosti, oni između — uvek uz svaku vlast — ostaju pošteđeni. Ostaje samo pitanje da li takav opstanak nosi i svest o sopstvenoj sramoti.

Snežana Laketić