Drugačiji 💔

Čak i u zrelom dobu, sa izgrađenim ličnim stavom i spoznajom da ne postoji recept za zadobijanje ljubavi celog sveta, osećaj odbačenosti ipak čini balast sazdan od nelagode. Pred nama se posledično otvara dilema o osećanjima deteta naučenog od malih nogu da se spotiče o ovo saznanje, i to najpre u svom najbliskijem okruženju, porodičnom okrilju koje bi trebalo da bude najtoplije emotivno utočište. Znajući da je „Okamenjeni princ“ Heninga Mankela nastao po istinitoj priči, ne možemo a da ne osetimo onu zaista neprijatnu jezu, kojom telo i mozak kao da odbijaju da poveruju da takve istine postoje. Nalazeći opravdanu inspiraciju u ovom dramskom tekstu, Janko Cekić i Lazar Dubovac potpisuju režiju, a i glumački iznose predstavu „Drugačiji“ (Dečji kulturni centar), koja se gotovo dosledno drži izvorne matrice.

Upečatljivu muziku za klavir, čelo i dve violine, koja sve vreme u adekvatnoj dinamici prati radnju, napisao je mladi Hrelja Stojadinović. Ona preuzima neku vrstu unutrašnjeg ritma predstave, artikulišući jasno sve oscilacije raspoloženja, emocija, tenzije. Intimnu atmosferu i taj prisni odnos sa publikom potkrepljuje i činjenica da se ova duodrama igra pred najviše pedeset gledalaca. Zarad lakšeg razumevanja samog toka radnje jedan glumac (Janko Cekić) igra dečaka koji je centralna figura ovog komada, dok Lazar Dubovac prezentuje sve ostale likove, naglašavajući prelaze kroz male, no ipak vidljive nijanse promena.

Naš princ u predstavi više podseća na titulara bez bajke. On je poslednje i neželjeno dete u porodici koja je već sa trećim prevazišla planirano – nevoljen, neprihvaćen. Previše ovih tužnih NE za tako malo biće koje kao da je još od prenatalnog došlo u neki svoj zaključani svet u kome onima koji ga ne žele pored sebe neće biti smetnja. Oprečno možda očekivanom, on nije agresivan, niti bezobrazan, samo je onaj deo slagalice koji se nigde ne uklapa. U trenutku kada biva napušten od strane majke i ostavljen na odgajanje ocu nedoraslom tom zadatku, on nalazi čudnovate načine da oživi tu nedostajuću ljubav i grčevito se drži iste.

Možemo li tek tako, bez ustezanja jednostavno okriviti oca za data obećanja o putovanjima po svetu, morima i uživanju, a sve u žudnji da osvoji mladu i lepu provincijalku i privoli je na brak? Možda je i sam verovao svojim rečima, a onda zapao u jednoličnost i tavorenje koje je ličilo na ispunjenu formu i bacio u zapećak svojih sećanja sve ono što je usled zanosa svojevremeno kuljalo iz njega? Može li se teret krivice natovariti samo i jedino na pleća odbegle majke, koja je od života očekivala više, sanjala o Švedskoj, plažama, crvenim cipelicama na štiklu, a dobila baraku blizu pilane, buljuk dece i izneverena očekivanja? Verovatno je njen svet iluzija čekao bleštavilo ispunjenja želja, ne pristajući da poveruje da samo još dublje tone u suprotnost, negativ svih svojih maštanja.

Pođemo li od jedne od najupečatljivijih replika: “Može li išta biti manje od deteta koje niko ne voli?”, uputićemo opravdan prekor ocu, koji kao usamljeni roditelj nije imao bolje rešenje od mentalne ustanove za dete toliko različito u odnosu na većinu, i prezir majci čiji je napuštanje dela porodice sve samo ne preuzeta odgovornost za jednu od najvažnijih uloga u životu. Srećom, možemo se radovati ljudskoj, samim tim i roditeljskoj sposobnosti da spozna i duboko oseti pokajanje i dobije oprost, što slama komfornu poziciju posmatrača i prosto iziskuje unutrašnju reakciju.

Obeležava nas doba u kome se o empatiji i prihvatanju različitosti previše govori, a premalo toga istinski utiskuje u svakodnevicu. Ono što bi posle napuštanja sale nakon ovog komada trebalo da bude isprovocirano u svima nama jeste shvatanje da razumevanje ne bi smelo da bude samo nešto o čemu se priča, isprazna formulacija, samo dekorativno upotrebljena, već podvig koji ima stvarnu primenu, koji sa “papira” prelazi u formu života, u nešto što ima kičmu i snažan temelj u realnim primerima.

Snežana Laketić