Igra 🗣️🎵🎧🚫👂

Nije li sa svakom novom generacijom nastajao veći ili manji poriv da se menja svet iz korena? Nismo li svi mi videli manjkavosti onoga što nam je ostavljeno u nasleđe i stremili ispravljanju baštine grešaka naših predaka jer smo „nepogrešivo“ pronikli u sve pore njihovih propusta? Gradeći dramski tekst „IGRA“ kroz pitanje generacijskog jaza, ponovljenih obrazaca ponašanja, nerazumevanja uzrokovanog nedostatkom međusobne komunikacije i fokusiranog slušanja, Mila Mašović Nikolić i Milica Kralj (potpisnica režije) izdejstvovale su dolazak ovog interesantnog komada na scenu Pozorišta Boško Buha. Reč je o premijeri koja je u 2025. godini  osvežila segment višeslojne savremene komedije idealne da podmiri najrazličitija očekivanja.

Publiku sa scene na samom početku posmatra Malena (mlada glumica Ljiljana Slović) čija mimika odražava neizmernu žudnju da izgovori nešto veoma važno, da pobedi ustezanje i obelodani svoje mišljenje na različite teme. Međutim, ubrzo na pozornicu stupaju njena mama (Milica Janketić) i njen tata (Vladan Milić), čije replike jasno ukazuju na potrebu uzdizanja sopstvene žrtve i davanja na pijedestal (naročito nakon razvoda), dok se dete tereti za greh „ćutanja“, odnosno elementarni razlog njihove nemogućnosti da joj pomognu. Paradoks “sami pitamo-sami odgovaramo” izostaje da bude primećen kao srž problema.

Malena posmatra svet odraslih sa čuđenjem, verovatno zbunjena činjenicom da njihov univerzum nije onakav kakvim ga je zamišljala. Vesele ispovesti četiri glumca/ice (Katarina Marković, Vučić Perović, Teodora Ristovski i Uroš Jovčić) na urnebesan način opisuju dosezanje do sopstvene sreće i uređenja ličnog života. Ipak, na sam nagoveštaj mogućnosti da je neko nesrećan oni demonstrativno i pomalo panično nestaju sa scene, nešto poput sujeverja oslikanog kroz pogrešno shvaćenu lajf-kouč proceduru.

Izuzteno komičan, ujedno i haotičan je prikaz manevara maminih drugarica i tatinih drugova za utvrđivanje metoda za pomoć Malenoj u njenim nebrojenim izazovima. Odrasli ljudi krcati ličnim krizama daju dijagnoze detetu koje nikada nisu stigli ni da upitaju kako se oseća. Jednostavno konstatuju da ona bezrazložno brine enormne brige o svetu koji je ogrezao u nasilju. To uzimaju kao činjenicu koju ne mogu da dokuče (roditelji se pitaju gde su pogrešili), ali nijednog momenta niko ni ne pokušava da sa njom razloži detalje njene strepnje i nejasnih osećanja. U stalnoj brzini i žurbi za JOŠ nečim, potisnuta usamljenost (možda i histerija) bivaju prikazani kroz tražejnje suvislog rešenja u psihoterapijama, spid dejtingu, bežanju iz sopstvene zemlje ili pravdanju odluka u koje se ne veruje.

Možda se jedan od najvažnijih, ali i najkomičnijih delova predstave može vezati za repliku “sve je bolje nego pre i bolje nego što će biti”. Neverovatno je u kojoj se meri izvesna ponašanja i iskustva prenose sa roditelja na decu i koliko ona bivaju netolerisana pod velom zaborava sopstvenih posrnuća. Čudesno je kako nemamo sluha za generacije koje dolaze, ne toliko zbog konstatacije da su drugačiji, već više zbog toga što se ne trudimo da čujemo ni ono pametno što imaju da kažu. Umesto udruženja snaga i razboritosti, ne prihvatamo “novo” isto koliko oni ne razumeju i ne usvajaju “staro”. A ključno je ustvari ono što Malena u jednom trenutku izgovara: „Odlučila sam da promenim svet. Međutim, to ne mogu sama. Potrebna mi je vaša pomoć. Hoćemo li?“.

Zašto predstava nosi baš ovaj krajnje jednostavan naziv možemo svakako tumačiti iz sopstvene perspektive. Ipak, nekako se nameće zaključak da samo naše bitisanje jeste neka vrsta igre, da je suština baš u jednostavnosti koju ova reč upravo sa sobom nosi, da ga komplikujemo odrastanjem misleći da nas briga čini mudrijima, a da je zapravo suština da mudrost stasavanja i vedrina detinjeg u nama treba da budu osnovna „pravila“ za jedan smislen i ispunjen život. A da biste svoju svakodnevicu ulepšali brižljivo spakovanim humorom, definitivno morate pogledati ovaj sjajni komad, jer ne bi bilo smisleno otkriti sve čari ove igre.

Snežana Laketić