Samica 🆘

Ćutanje je ponekad savršeni mehanizam zaštite od trivijalnosti sa čijeg puta se radije uklanjamo, dok žmurenje pred ozbiljnim temama nije i nikako ne sme biti krajnji izbor. Tamo gde vezuju jezik i zatvaraju oči i veliki i mali, i oni koji mogu mnogo i oni koji su u mogućnosti da izmene tek nijansu, borba je teža i često neravnopravna za žene koje trpe zlostavljanje u partnerskim odnosima. Da li kao metafora za usamljenost u traumama ili kao pandan zatvorskoj ćeliji, predstava “SAMICA” u režiji Milana Cerovića (izvodi se u AKUD „Branko Krsmanović“) budi sve receptore ljudskosti i šalje jasnu poruku da je vapaj za pomoć vidljiv čak i između redova onome ko je voljan da nasluti tuđe stradanje i bude valjana podrška.

Autorski tekst Milene Depolo i Bobana Skerlića “Trpele”, nastao na osnovu autentičnih ispovesti žena žrtava nasilja, “prinuđenih” da se odbrane i liše života svog partnera kako bi zaštitile sopstveni, tek je vrh ledenog brega onoga što čini svakodnevicu porodičnih odnosa, možda i tik do naših vrata. Fascinantno je svedočiti spektru raznolikosti psiholoških profila, socijalnog miljea, kao i stepena obrazovanja junakinja ovog komada na jednoj i identičnosti preživljenog iskustva na drugoj strani. Koliko god da su u fokusu četiri različite osobe koje pričaju priču o (ne)jednakosti pred (ne)pravdom i koliko god to bila saga o njima, zapravo je samo mikroskopski uzorak izvučen iz, nažalost, daleko većeg skupa.

Strukturiranje predstave na način da ona faktički biva podeljena na tri celine, ukazuje na jasnu potrebu da se kroz prezentovanje sjajne glumačke ekipe uoči najpre polje uzroka koji su doveli do nasilništva, zatim modus suočavanja sa istim kroz vreme i na kraju momenat izrečene presude i lični doživljaj spram dobijene kazne onih koje nisu prepoznate kao žrtve i koje su shodno “pravdi” zaslužile dugogodišnju robiju.

Da li bi jedna Malina (Ljubica Ikić) bolje prošla u životu da je slušala roditelje i radila posao “na olovku” kao gospođa ili bi jednako kao i, sledeći svoj san da postane frizerka i doprinosi lepoti, upoznala jednog neuravnoteženog muškarca koji će razmirice smatrati osnovom za udarce, a koje će ona zbog toga tretirati kao nešto što se ne dešava tek iz čista mira? Koliko dugo finansijska nesigurnost uljuljkana poklonima i batine “opravdane” komplimentima mogu biti razlog za podnošenje onoga što ne nosi oznaku “zdrava ljubav”?

Da Jagoda (Lana Đuričković/Tamara Bardak) nije pritekla u pomoć prijateljici, da li bi se ipak pojavio neki posesivan čovek koji je godinama bio dobar za nju, a koji se po dolasku dugo čekane prinove pretvorio u monstruma kome ništa nije sveto, pa ni život sopstvenog deteta? Da li apsolutna fokusiranost žene na novorođenče treba da bude razlog za ugnjetavanje ili izazov koji valja iskomunicirati kako bi se rešio na obostrano zadovoljstvo?

Nekako najintrigantnija, Nerandža (Snežana Erić), žena iz pasivnih krajeva, nikada slobodna da izražava svoje mišljenje, možda nikada svesna svojih želja, prosto kao da uvodi tragikomiku svojom izjavom “Počelo je nasilje pre tri godine. A ranije na početku, znao je da me udari ponekad.”. Ono što je ona smatrala normalnim, jer se dešavalo i kod roditelja i u prvom braku možda nikada ne bi prestalo da trudnoća nije bar donekle prodrmala ovu bezmalo nesvesnu ličnost.

Tamo gde je intelektualni nivo ekstremno starijeg profesora predmet divljenja, ali i osnov njegove manipulacije, Kupina (Aleksandra Obradović) se suočava i sa nesposobnošću jednog intelektualca da svoj ego drži pod kontrolom i iskače iz kalupa koji ima za okruženje, što ga svodi na nivo životinjskog. Sve do određene faze njegovo mišljenje je i njeno, njeno negiranje stvarnosti i racionalizacija neracionalnog idu njemu u korist, potiskivanje i nazivanje batina strašću opravdavaju surovost. Čak i kod najtrpeljivijih i najplašljivijih postoji tačka pucanja i ona nažalost često nastupa kasno i sa izuzetno lošim epilogom.

Izostavljajući lična imena nesrećnih heroina i nazivajući ih po različitim plodovima voća, autori kao da su želeli, ne samo da zaštite njihov identitet, nego i da ono što im je zajedničko kroz imenovanje zapravo proizvedu u jedan arhetip, u plod koji bude najpre ubran, lagano truli i na kraju puca pod pritiskom.

Besmisleno bi bilo i pomisliti, a kamoli izreći da postoji univerzalni motiv za agresivna fizička nasrtanja jednog od partnera, dok se u domenu posledica svakako čita zajednički imenilac, a to je svakako gubitak dostojanstva, patnja, stradanje, sramota. Pretvoriti se od nemog posmatrača u onoga koji pruža potporu može biti mač sa dve oštrice, a možda nekad i jedina mogućnost da se žrtva uz podršku probudi, prikupi snagu i stane na put onome što se nikome ne sme dati za pravo. Svaki mali korak napred dugoročno vodi ka značajnim rezultatima, a ovaj komad doprinosi osvešćivanju i pomera nas kao društvo bar za koji milimetar bliže potrebi da reagujemo na najhumaniji mogući način.

Snežana Laketić