Film „Yugo Florida“🫂

Odložena reakcija, sazrevanje utiska i višednevno promišljanje o nečemu viđenom na bioskopskom platnu već je dovoljna referenca uspešnosti nekog projekta, transfera emocije na publiku i potrebe da se o istom još dugo nakon projekcije govori. Kreiranjem filma “YUGO FLORIDA” reditelj Vladimir Tagić (najbolji reditelj debitant – Džada Film Fest, Podgorica) proizveo je efekat jedne tužne, ali izuzetno tople priče prožete valjanom količinom humora, doziranog tačno tako da nađe pravi trenutak da knedlu u grlu rasprši i izbalansira osećanja. Bežeći od toga da kao scenarista priču oboji potpuno autobiografskim, on u saradnji sa Milanom Ramšakom Markovićem dizajnira neku vrstu fikcije inspirisane ličnim.

Iskočivši iz kože u kojoj smo navikli da ga gledamo, Andrija Kuzmanović (nagrada za najboljeg glumca – Srce Sarajeva i Zlatna Mimoza, Herceg Novi) majstorski oslikava lik Zorana, čoveka koji suštinski vodi jedan isprazan život, pretrpan nedostatkom volje da makar i za milimetar iskorači ka promeni, apatičan, a opet nekako nestvarno drag i blizak. Zoran nije samo radnik u noćnoj smeni rijaliti programa koji obavlja nekakve banalne radnje nedorasle njegovim mogućnostima, on je i komšija, drug, rođak koji je beskrajno usamljen i utopljen u more besmisla bez ikakvog unutrašnjeg pokretača.

Neretko bi se moglo posvedočiti činjenici da život ima surove načine da nas natera na otrežnjenje, te tako i glavnog junaka, kao jednog uspavanog momka na rubu margine lansira u zonu bavljenja odnosom sa njegovim otuđenim ocem Vesom sateranim u ćošak opake bolesti. Ova uloga je s punim pravom pripala Nikoli Pejakoviću. Odnos koji zapravo nikad nije građen, bilo iz neznanja, bilo iz samoživosti roditelja postaje centralna tačka radnje filma. Fenomen koji je bar na ovom podneblju (uzmimo rezervu da se nešto promenilo kod modernih roditelja) neretko bio uvek nekako podrazumevan, bez ulaženja u dubinu, bez stvarnog zbližavanja čak i ovde ostaje prilično nedorečen do samog kraja, ali se opet čini da, ukoliko pažljivo gledamo, nećemo, a i ne možemo propustiti tu iskonsku ljubav koja se čita u svemu što nije reč.

Njegov haotični emotivni život liči na logičan sled celoživotnog nerazumevanja sa muškim roditeljem – bivša devojka Tamara (Hana Selimović) kojoj pokušava da dokaže da je sazreo, skoro pa virtuelni odnos sa zvezdom rijalitija Emom (Jana Milosavljević), kao i telefonske relacije namenjene trenutnom rešavanju seksulanih frustracija, nešto poput oslobađajućeg ventila za svu težinu nagomilanu i neizrečenu. Čini se da i sama pomenuta vrsta televizijske forme, iako nimalo visokoumna, ovde nije predmet kritike već više pandan usamljenosti koja kao da vrišti i kroz zidove “popularne ispovedaonice”.

Težina situacije preslikava se i na tmurne boje kasne jeseni, setu ali i hladnoću koju nosi sa sobom, podjednako kao i kostimi i scenografija. Kod izbora muzike očekujte i savršeno skladno i neočekivano, kao i činjenicu da ono što nikada ne biste pretpostavili da možete čuti u ovakvom formatu baš na tom mestu ispliva i uklopi se naoko neuklopivo.

Pored centalnih likova u filmu se pojavljuje i niz manjih uloga, svaka osoba okrnjena na svoj način; svako sa nekom svojom životnom pričom koja se u preplitanju sa Zoranovom očitava kao deo raspale Yugo Floride koja se ipak “kotrlja”– majka (Snježana Sinovčić – Šiškov) koja je pobegla od čoveka koga i dalje voli kako bi zaštitila sebe, cimer Debeli (Vahid Džanković) kao Zoranova suprotnost zarobljena u nekom džanki svetu duhovitog optimizma, posrnula bivša devojka na pragu udaje za “nedovoljnog” muškarca (Radovan Vujović), kasirka na pumpi (Ivana Nikolić) koja se slepo i u strahu drži apsurdnih pravila ili možda medicinska sestra na privatnoj klinici (Jovana Stojiljković) koja teži da zadrži pribranost i osmeh zvani facijalni grč u haosu zdravstvenog sektora, gde se svakodnevno suočava sa bolešću i smrću.

Neke spoznaje ipak ovde nisu glasno i decidno izrečene, niti prikazane. Nemojte ni najmanje računati sa tim da će se na samom kraju desiti nekakva epohalna promena glavnog junaka shodno stereotipima. Mnogo krupnih kadrova nam daje mogućnost da na njegovom licu čitamo unutrašnju buru i njene posledice i da negde možda samo naslutimo potencijalnu budućnost. Ova priča kao da nam je darovana da nas podseti da živimo u disfunkcionalnom društvu, da je previše stvari izraubovano, ali da opet sve funkcioniše i da će ciklusi ustajanja, padova i novih početaka postojati dokle god da ovde trajemo.

Snežana Laketić