Njih više nema 🙏

Za elegične i bolne uspomene, nastale na traumatičnim putanjama ljudskog bivstvovanja, ne postoji magična gumica za brisanje i ne možemo smatrati viteškim okretanje glave i prepuštanje zaboravu onoga što nas je kao društvo i pojedince vekovima na ma koji način gradilo. Pišući komad “NJIH VIŠE NEMA” Doruntina Baša dotakla se emotivnog aspekta jednog istorijskog dođađaja od koga nas dele sada već tri duge decenije. Predstava istovetnog naziva u režiji Andreja Nosova dozvoljava publici u Heartefakt kući da aktere i žrtve jedne tragedije doživi na dublji način, beskrajno sentimentalno, veoma lično, daleko od suvoparnog nabrajanja empirijskih podataka ili fabrikovanja loših osećaja.

Bez sumnje u jednoj od svojih najboljih pozorišnih uloga (moglo bi se reći i najboljoj ulozi), Mirjana Karanović doslovno živi lik Sadike, žene čiji se “prethodni život” u Srebrenici raspršio u vihoru ratnih razaranja i evoluirao u neki sasvim drugačiji sklop kilometrima daleko u Holandiji. Jedna tiha žena, melanholična, pomalo usporena i zalutala u kovitlacu sopstvenih misli, fizički udaljena od svoje otadžbine i univerzuma građenog u njoj, i dalje živi sve te trenutke i kroz svoje uspomene svakodnevno ih oživljava.

Uvek na visini zadatka, njenog supruga igra sjajni Svetozar Cvetković. Brižan čovek, obazriv prema njenoj patnji koja kao da je tonama teža od njegove, on je naprosto sinonim za ljubav jednog celovitog muškarca koji se zakleo na večnu posvećenost koju neštedimice i ispunjava. Bilo kao fikcija ili zbilja, upravo je onakav kakvim ga ona očima svoje duše oslikava, onaj koji je tu za sve i zbog svega. Sa njim deli euforiju rođendanskih poklona, suze i radost zbog probuđene lavine sećanja. On je njen doživotni sagovornik pun nežnosti i pravih reči izgovorenih u pravo vreme.

U tom novom i nadasve drugačijem uređenju, njenu svakodnevicu upotpunjuje i mladi bolničar Martin (Alban Ukaj), momak sa ovdašnjih prostora, neizmerno predan svom poslu i težnji da jednoj takvoj ženi učini dan bar za nijansu svetlijim, razgovarajući s njom, ulepšavajući je, trudeći se da razume nešto o čemu je samo slušao, ali opet nikad lično doživeo, niti osetio na sopstvenoj koži. A nekad je zapravo i sasvim dovoljno da nas neko počasti pažnjom i samo sasluša bez reči. Važno je napomenuti da se ovde posredno dotiče ujedno i tema usamljenosti, nešto što poprima okvire sveprisutnosti, a čije su posledice na individualnom nivou nekada razornije od svih ratova ovog sveta.

Specifična akustika ostvaruje se putem slušalica koje publika nosi sve vreme tokom trajanja predstave i koje podražavaju glasove svih ljudi koji nisu fizički prisutni, sve njene dece, unuka, osoba kojima je darivala ljubav i onih za koje njena slomljena duša želi da postoje. Jedini način da ova žena preživi jeste upravo beg od zaborava. Na drugoj strani je neizbrisiva trauma koju je rat doneo i koju na površini ili duboko u sebi svi oni koji su ga na bilo kom meridijanu doživeli nose na leđima kao breme.

Na samo par koraka od publike, glumci pobuđuju najiskrenije osećaje kroz preciznu i maestralnu glumu i saživljavanje sa likovima u toj meri da nas izmeštaju iz realnosti. Odgovornost je u takvim uslovima daleko veća i greške se daju uloviti brzinom svetlosti. Ako se pitate da li su ovde nađene, odgovor će definitivno biti odričan. Subjektivni je osećaj da se ova predstava izdiže iznad lokalnih koordinata i postaje opšteljudska, ona je slika i prilika posledica svih svetskih sukoba, genocida i uništavanja na one koji jedino nisu platili sopstvenim životom, ali su sve ostalo preplatili bez namere i sopstvene želje da tako bude.

Možda se mnogo toga može osporiti, ali ne i elementarno ljudsko pravo da se sve posmatra iz sopstvene perspektive, oseti na sopstveni način i verbalno interpretira u duhu navedenog. Kada se ovaj komad od iduće godine posle svetske turneje ponovo bude igrao u Srbiji, nemojte zaboraviti da sa sobom ponesete maramice, jer ne postoji ni kamen na ovoj planeti koji ne bi zaplakao nad sudbinama ljudi koji nesreće koje su ih zadesile nikad nisu tražili niti zapodenuli, a bili su i ostali njihove žrtve.

Snežana Laketić