Zagonetne varijacije ♥️💌❤️‍🩹

Pouzdan i vešto izgrađen temelj nam daje neku vrstu garancije da, ako uložimo valjan trud, možemo kreirati pravo pravcato čudo. U pozorištu bi sinonim za tu važnu inicijalnu tačku bio vrhunski dramski tekst i on bi sam po sebi trebalo uvek da bude više nego dovoljan stimulans da se uz glumu, režiju, muziku, scenski pokret i sve ostale neizmerno važne segmente napravi maestralna predstava. Erik Emanuel Šmit je kroz svoje „Zagonetne varijacije“ pružio štivo (prevod Stanica Lazarević) koje se na sceni Kult u Teatru Vuk, a u režiji Janka Cekića, pretvorilo u duodramu koju svaki istinski ljubitelj pozorišta ne bi smeo da propusti.

Polazna stanica jeste da je ovde reč o filozofskom komadu o ljubavi, o njenim različitim pojavnim oblicima, individualnim doživljajima i poimanjima iste, o nečemu što predstavlja esenciju života i od Platonove „Gozbe“ pa do danas čini fenomen nedovoljno objašnjiv samo pukim rečima. Ona se ovde više kroz dubinu osećaja i čitanje između redova daje sagledati u susretu dve beskrajno različite ličnosti – jednog Nobelovca koji živi u svom otuđenom univerzumu koji smatra željenim i jednog emotivnog i naizgled sasvim nesigurnog običnog čoveka čija su poimanja o životu, čini se dosta jednostavnija.

Ekscentrični Nobelovac Abel Znorko, lik prenet publici kroz ulogu kao pisanu za sjajnog Gorana Šušljika, jednako kao i jedan (ne)novinar lokalnog lista Erik Larsen, koga izvrsno tumači Janko Cekić, prolaze doslovno kroz faze postepenog otkrivanja slojeva, razgrtanja velova tajni onoga što površniski oklop drži nevidljivim oku prosečnog posmatrača. Sudarom dva različita sveta zapravo nastaje jedan novi potpomognut ogoljavanjem istine, bilo one kojoj je ego pas čuvar, bilo one koja se drži hermetički zatvorenom i strepi od potencijalnih posledica.

Uzbudljiva priča o jednoj ženi koja fizički nije prisutna, ali je razlog susreta i predmet razgovora dva muškarca koji je posmatraju kroz različitu prizmu, a usmeravajući ka njoj ljubav ili bar ono što smatraju ljubavlju. Čemu smo ovde bliži? Čudaku koji možda meša ljubav i strast, beži i više voli čežnju za ljubavlju nego nju samu ili onome ko voli prisutnost i neretko žrtvuje čak i sopstveni ponos zarad emocije?

Kroz takozvane momente prevarenih očekivanja, radnja se razvija u nenadanom smeru, noseći sa sobom i ozbiljno dobar humor i drhtaje na ivici suza u samo nekoliko trenutaka. Ideja o jednom arogantnom mizantropu se postepeno raspršuje ostavljajući iza sebe čoveka koji se boji da prizna potrebu za drušvom i bliskošću do jednog ranjivog dečaka ogrezlog u borbi sa svojom suštinom. Na drugoj strani se jedan stidljivi muškarac pretvara kroz sve te postepene obrte u nekoga ko ne ume da se bori sa podrugljivošću jednog ekscentrika, ali i ne dozvoljava nepoštovanje kroz pokušaj bežanja i ignorisanja, pa sve do onoga koji prosipa svoju istinu bez uvijanja u ukrasni papir. Istina ih na neki način obojicu oslobađa, ali i suočava sa onim delom samog sebe koji je neretko teško priznati.

Svedena scenografija, ipak sasvim dovoljna da se nasluti i vizuelno dočara ambijent, zajedno sa konceptom scene koja je tik na par koraka od publike omogućuje da se svaka prisutna emocija ovih nadasve interesantnih likova sagleda do tančina, da ne promakne nijedan detalj, reč, pokret, mimika. Ovaj prilično veliki izazov za glumce otkriva iza znaka jednakosti ono što je bliskost sa publikom.

Pođemo li od činjenice da ovde nismo svedoci priče koja se dešava tamo nekim specifičnim osobama, već svakodnevne filozofije običnog čoveka, jasno je da se kroz ovaj komad publika identifikuje sa likovima i proživljava unutar sebe sva ta iskustva kao refleksiju sopstvenih, traga i nalazi odgovore, možda čak i glasno kroz lekoviti smeh ili suze pokazuje dostignutu katarzu i pročišćenje kroz otključavanje podsvesnog.

Snežana Laketić