Junaci doba krize 🇺🇲✊🌹🕊️👈🦅🛡️⚔️👉

Izvor moći smislenog pozorišnog komada neretko leži u tome da, koristeći se nekakvim konkretnim događajem iz bliže ili dalje istorije, zapravo prodire u srž međuljudskih odnosa i uopšte ljudske psihe koja se dublje razotkriva u novonastalim uslovima. Nešto slično učinio je američki dramski pisac i scenarista Vil Arberi sklapajući slagalicu zvanu „Junaci doba krize“, čije je nastajanje u početnoj tački isprovocirano izborom Trampa, za predsednika 2016. godine tj. desničarske konzervativne orjenatacije kao dominantne.

Mnogi će pomisliti zašto bi takva tema na ovom podneblju bila važna i na koji način bi mogla da zaintrigira publiku koja nije podešena takvim obrascima ponašanja? Zašto bi se jedan reditelj odlučio da takav tekst oživi na sceni jednog beogradskog pozorišta? Mlada i talentovana rediteljka Andrea Pjević zasigurno je ovu tematiku sagledala temeljnije od nivoa predsedničkih izbora, ne izostavljajući činjenicu da se političke prilike u Americi vrlo jasno i konkretno odražavaju na nebrojena svetska dešavanja. Bitan aspekt izvučen iz „inicijalne kapisle“ su sva ona unutrašnja preispitivanja stečenog i naučenog, kao i beg od potrebe da se isto podvrgne promišljanju u cilju potvrde ili osporavanja.

Radnja nas izmešta na sever Amerike, u Vajoming i pokriva ponovni susret nekolicine mladih ljudi, svojevrsnih izdanaka strogog katoličkog univerziteta, podučenih vrednostima koje su politički gledano bliže „desnoj“ strani. Ko su zapravo ti ljudi? Šta im je poveznica, a šta tačka razdvajanja? Koji su to autoriteti od kojih su upijali znanje i u kom pravcu su nastavili nakon toga? Zbog čega nas uznemirujući zvuk generatora na sceni podseća da je do kosenzusa teško doći čak i onda kada deluje da je nadohvat ruke?

Ako ćemo govoriti o neskladu jedne ličnosti na više nivoa, onda bi se nedvosmisleno moralo poći od Tereze (Alisa Radaković). Spolja oličenje lepote i atraktivnosti, arogantnog, svakako i snishodljivog nastupa ka pojedincima, ali iznutra sinonim za nesigurnost i nadmenost proizašlu iz nje. Na površini konzervativna, verbalno potkovana pesmicom naučenom napamet, koja najmanje podseća na sopstveno mišljenje. Odbrana stavova koje zastupa ne zvuči kao željeno već pozajmljeno ili nametnuto znanje koje se ne preispituje, ali se krši. U kojoj dimenziji se korišćenje narkotika, suvi interes, intimizacija pre braka, tračarenje ili odvratnost prema rođenoj majci uklapaju u sliku čistih etičkih kodeksa? Svoje idole verno prati u datim iskazima, a oni kao da se menjaju u zavisnosti od okruženja i dominantnih interesa.

Zastupnica teorije „svi su dobri“, Emili (Luna Pilić) istovremeno izaziva i simpatije, ali i podozrenje. Ona traži opravdanje za sve i bez obzira na svoju pobožnost i usvojena moralna načela, prihvata različitosti i traži svemu svetlu tačku. Svesna svoje krhkosti i povremenih mislenih padova, ona ipak ne sumnja u svoju veru i odbacuje mogućnost da se ista oskrnavi sadržajima koji nisu sa njom usklađeni. Neminovnost postojanja tamne strane čak i kod ovog tipa ljudi otkriva momenat njene ophrvanosti bolom usled bolesti, gde sav bes i očaj isplivavaju na svetlost dana i oslikavaju činjenicu da je i pred nama jednostavno živo biće koje ume da podlegne lošim emocijama.

Možda zbog ogoromne količine zatvorenosti i hladnoće, Džastin (Ivan Mihailović) je taj koji na površini gotovo najiskrenije zastupa stavove stečene tokom obrazovanja. Ne preza od priznavanja pomalo mračne prošlosti i greške ponovljene na fakultetu, ali takođe naglašava i zahvalnost na pruženoj prilici da život uredi na ispravniji način. Reklo bi se da je svestan svoje nesavršenosti, nedoslednosti, pomalo mističan i najmanje dokučiv. Čak i njegova potreba da se na kraju ogoli i položi otvornene karte na sto ostaje u neku ruku nedorečena, blokirana, baš kao i njegov stvarni stav sve vreme.

Apsolutno najintrigantnija ličnost u ekipi jeste Kevin i ova uloga ostavlja utisak kao da je baš pisana za Slavena Došla. Iako otvoreno zbunjen i rastrzan, on se zapravo najviše preispituje, traga za istinom za koju će biti potpuno siguran da je ona prava. Pokušava da se odupre kritici one druge ideologije, sve dok ne spozna razlog zašto je napada. U svojoj slabosti pokušava da otkrije da li je sve ono čemu je učen celoga života i predugo nije imao priliku da napusti krute okvire, baš ono što rezonuje sa njegovom dušom. Oslobođen stega usled velike količine alkohola stavlja znak pitanja na sve moralne norme, religiju i principe konzervativizma, i time izaziva oprečne rekacije svog okruženja.

Maestralna u ulozi profesorke Đine Preson, Isidora Minić daje nam sliku pomalo umornog dugogodišnjeg borca za određene postulate, nekoga čija je inauguracija u dekana upravo i razlog pomenutog okupljanja. Sklona klasičnom konzervativizmu, svesna svakodnevnih iskušenja i mogućnosti posustajanja pred istim, pored radosti zbog okupljanja „njene dece“ i mogućnosti da nekima od njih pomogne u duhovnim bitkama, ujedno oseća i kao da je u nekim segmentima podbacila, posmatrajući pojedine studente za koje se najviše borila i u njih verovala, a koji su podlegli nekim novijim idejama, pomalo radiklanim, populističkim.

Odluka da se određena predstava odgleda ili ne trebalo bi da je u direktnoj vezi sa motivom za odlazak u pozorište. Ako želimo lagane priče i još laganiji bulevarski humor za rasterećenje od stresnog života, ova predstava to nažalost nije u mogućnosti da pruži. Ne samo zbog dubine teme, već i zbog činjenice da neki segmenti priče traže čak da „odstoje“ kako bi postali jasniji i doveli do konkretnih i korisnih spoznaja. Na kraju svih krajeva nadajmo se apsolutno sopstvenom rezonovanju bez grčevitog držanja za određenu ideologiju koje zapravo jesu kamen spoticanja i razdvajanja ukoliko se slepo prate i umesto stava prelaze u fanatizam bez kritičkog mišljenja.

Snežana Laketić