Centrala za humor 🎭🪖⚒️

Saživeli smo se sa verovanjem da istoriju pišu pobednici i učimo je u školama onako kako je drugi osmisle. Sa određene vremenske distance i usled veće dostupnosti informacija u novijem dobu, kreiramo neku svoju viziju davnih događaja kao produkt rezona sa našim osećajima, jer svakako svedoci tog vremena nismo bili. Na mestu gde su razni dželati sećanja stavili tačku i verovali da su bacili u zasenak izvesna imena, upravo je neko vredan poštovanja pronašao istine koje vape za svetlošću dana i potrebom da budu ispričane. Mladi dramaturg Đorđe Kosić u svom tekstu „Centrala za humor“ daje jedan novi život nekim impresivnim umetnicima o kojima se nažalost premalo zna, čak ni to gde su im beživotna tela položena i dodatno podseća na neke druge koji su imali malo više sreće da potraju na daskama koje život znače.

Postavljajući ovaj komad na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta u Beogradu, rediteljka Olja Đorđević oživljava na divan način dobre duhove prošlosti i pojedine glumačke legende vraća kao čudesnu uspomenu tamo gde su u minulim i drugačijim vremenima zapravo i plenili svojim talentom i energijom: Jovan Tanić, Aleksandar Aca Cvetković, Ljubinka Bobić, Žanka Stokić, Mirko Milisavljević, Nikola Popović.

Scenografija (Ljubica Petrović) na početku odiše jarkim i veselim bojama ambijenta koji je svojevrstan spoj garderobe i pozorišnog bifea podražavajući ona predratna vremena („dok se puške ne očiste“) kao sinonim zabave, spontanosti, smeha. Posle uspešno izvedene Nušićeve „Gospođe ministarke“, glumci se opuštaju, druže, nezlobivo provociraju jedni druge. Slučajni prolaznik bi mogao reći – pregršt teških reči koje kao kolo šale idu u krug i u kojima gotovo niko ne vidi uvredu, već idealan povod da se nasmeje i na svoj račun.

Sa dolaskom okupacije izgled pozornice se postepeno menja da bi na kraju dobio tamne tonove kakve su zapravo baš novi posleratni crveni revolucionari uneli u Narodno pozorište, kao čist sklad sa njihovim odnosom prema umetnosti, pandan njihovom poznavanju iste i slika i prilika prividne jednakosti za sve. Muzika (Irena Popović) takođe verno odražava svaki atom energije koja se pred publikom ovaploćuje kroz izuzetno tačnu glumu.

Ratna opsada sa sobom donosi i dilemu – igrati ili ne, unositi komediju kao lek i svetlost ili ćutati u sapatništvu sa sopstveni narodom. Ovaj komad donosi upravo to – opravdanje za oba izbora. Da li uopšte postoji samo jedna opcija koja je potpuno ispravna? Da li je ikada od kako je sveta i veka zapisana barem jedna koju su svi apsolutno podržali? Teško! Tako i ovde imamo one koji smatraju da publici duguju radost komedije u sveopštem mraku, one druge koji ne mogu da se smeju dok drugi svakodnevno ginu, pa i oni treći koji borbu na frontu vide kao jedini ispravan izbor.

Maestralno se poigravajući likom Jovana Tanića, Miloš Đorđević odaje utisak lakoće prezentovanja jednog prilično ekscentričnog umetnika, svog i nedokučivog, protivnika i simpatizera, drsko ciničnog i beskrajno ozbiljnog. Zajedno sa svojim večitim saborcem Acom Cvetkovićem (Radovan Vujović) i slavnom Nušićevom Ministarkom Žankom Stokić (Vanja Milačić) čini taj krug vitezova svetla koji su sa svojom čuvenom Centralom za humor za samo par meseci uspeli da uvesele i do stopedeset hiljada Beograđana. Oni su sledbenici svojih uverenja, zaljubljenici u svoj „zanat“, borci za preživljavanje.

Na drugoj strani susrećemo se sa slavnom Ljubinkom Bobić koju na scenu u sjajnom maniru donosi Suzana Lukić, naročito u prvom delu u svoj njenoj visprenosti, ludcidnosti i zaraznom smehu. Nju rat preobražva u nekoga ko humor ne može da iznese pred ljude koji pate. Ništa manje duhovit i vedar u miru Mirko Milisavljević (Pavle Jerinić) postaje tužno lice nemoćno da se saživi sa užasima pridošle pošasti.

Pravdu je nakon odlaska Nemaca delio nažalost jedan deo onih koji su nosili puške i stvarali neku novu državu „drugova i drugarica“ po aršinima nezapamćenim u novijoj istoriji. Među njima i glumac Nikola Popović (Jovan Jovanović), beskrajno važan partizanski komesar koji na sceni postaje sudija svojim kolegama i kao da im sudi ne samo zarad toga što su radili svoj posao dok su drugi ratovali, nego leči i sopstvene rane iz mirnodopskih dana – nesposobnost da razume šalu doživljenu kao neprihvatanje.

Ako vam naslov izmami misao da ćete se od srca nasmejati, neće biti greške. Ako vam se pak učini da je naziv predstave samo mamac koji vas vodi u kasnije dublje razmišljanje, ni tu nećete pogrešiti. U jednom delu teksta nalazi se i posve neoboriva činjenica – daleko je teže napraviti dobru komediju nego dobru dramu. Opet, ispod svake komedije krije se drama. Baš u tom svetlu ni ovaj komad ne zazuzima stranu već daje mogućnost gledaocu da donese sopstveni zaključak. A zapravo ništa nije niti skroz crno, niti potpuno belo, pa u svom izboru svetlije strane treba ipak biti svestan i onih delića koji zaslužuju kritiku.

Snežana Laketić