Sin 💔

Deficit u međusobnom razumevanju teret je mnoštva odnosa, a nekako najdelikatniji u porodičnim okvirima upravo zbog svoje važnosti i bremena najčvršće povezanosti i emocija. Težište je uvek zacelo na generacijskom jazu i činjenici da roditelji u haotičnosti života često previde da su i sami bili deca, kao i način na koji su ih povređivale izvesne odluke odraslih. Predstava „Sin“ u sjajnoj režiji Ane Tomović, a po tekstu Florijana Zelera, jednog od najcenjenijih savremenih dramskih pisaca u Francuskoj, deo je „triologije“ koja se izvodi na sceni Ateljea 212 i predstavlja nezaboravno pozorišno iskustvo.

Iako se može smatrati nepopularnom temom na daskama koje život znače, a u vremenima kada publika mahom vapi za smehom i urnebesnom komedijom, tinejdžerska depresija zavređuje ogromnu pažnju na svim nivoima.  Ovaj poremećaj raspoloženja kod mladog Nikolasa u Zelerovom komadu vidljivo je satkan od posledica razvoda roditelja, što ne mora primarno biti uzrok pojave pomenutog fenomena.

Izgubljeni u vrtlogu tuge, sopstvenog ega, volšebno iščezlih emocija i novonastalih potreba, roditelji u procesu rastave braka mahom nedovoljno vremena posvete spoznaji da u tome nisu sami, da je brak iznedrio još jednu vrstu odgovornosti koja zahteva naročitu pažnju. Ipak, ne možemo im tek tako suditi i etiketirati ih isključivo sebičnošću, već i razumeti nespremnost na dramatična događanja i saglasno tome preduzimanje nepromišljenih poteza. Svakako, ne na duge staze.

Uz neverovatnu dozu autentičnosti u izražavanju psihološkog i emotivnog stanja lika koga tumači, mladi glumac Luka Grbić oslikava svaki atom ovih osećanja – tugu, bespomoćnost, neretko razdražljivost, mrzovolju, gubitak životnog elana, povlačenje u sebe, usporenost. Na vetrometini između nesigurnosti majke (En, Isidora Minić) i očeve (Pjer, Svetozar Cvetković) prezauzetosti poslom i novostečenom porodicom, Nikolas sve dublje tone u stege ove nimalo naivne psihološke transformacije. Ono što biva i više nego interesantno jeste činjenica da on gotovo sve vreme daje jasne signale i taksatvno upozorava na dešavanja unutar svog bića, ali se roditelji očito više bave posledicama nego uzrokom i ostaju slepi pred onim što bi objektivnom posmatraču bilo nedvosmisleno jasno. Stiče se utisak da ne dozvoljavaju sebi da poveruju da postoji veći izazov od loših ocena, odbijanja devojaka ili nedostatka prijatelja za nekoga ko je na izvestan način još uvek dete. Ili možda uvek verujemo da se krupniji problemi dešavaju nekom drugom?

Misli hermetički zarobljenih u prošlosti, tiha, pomalo nespretna u stalnoj potrebi da podseća i sebe i druge na delove jedne epohe koja je doživela kraj, majka nekako anemično pristupa problemu koji se pred njom kristališe i u nedostatku sopstvene snage pokušava da potpunu odgovornost prebaci na „odbeglog oca“. Ovekovečen brilijantnom glumom Svetozara Cvetkovića, otac se u svom maniru trudi da bude maksimalno involviran u rešavanje novonastale situacije i iskače barem za nekoiko nijansi iz kalupa glave porodice koji je obeležio njegovo odrastanje zajedno sa svom tiranijom uspehom kao jedinim merilom zadovoljenja roditeljskih potreba. Ipak, reklo bi se da to čini nedovoljno duboko i pronicljivo za izazov sa kojim se suočava.

Posebnu impresiju sa sobom nosi lik maćehe Sofije (Tamara Dragičević) koja se, uprkos očekivanjima, može okarakterisati kao sve, osim kao negativac. Na sebi svojstven način, a rastrzana između ličnih htenja i potrebe da razumevanjem iskaže ljubav prema suprugu, ona prilično dobro žonglira između ta dva imperativa i trudi se da trezveno da doprinos barem i najsitnijim, ali dobronamernim korakom. Ona nije slatkorečiva niti previše nežna, ali je dovoljno fleksibilna i jasna u artikulaciji svojih stavova, čak i pored stalnog podsećanja sa strane da je odgovorna za ruiniranje jedne nekada snažne porodične tvrđave.

Ljubav prema detetu kao takva više je nego dragocena, ali zapravo u nekim slučajevima može biti nedovoljna. Čini se da je biti prisutan, razvijati osećaj bliskosti, kao i interesovanje za te mlade izdanke  u svakom smislu neizmerno važno, kao i osluškivati i biti fokusiran na rana upozorenja, ma koliko ona u početku izgledala samo kao još jedna adolescentska faza.

Snežana Laketić