Ćelava pjevačica 🤔🤨🤌

Adaptacija svakog književnog dela daruje nam poznatu srž, a opet nešto čemu je udahnuta posve sveža energija koja nas izaziva da se usmerimo na razmišljanje, analizu, neke nove spoznaje. Ono što je francuski pisac Ežen Jonesko stvorio davne 1948. godine i što je u svom prvom pozorišnom izvođenju doživelo fijasko, danas je jedan od najčešće izvođenih komada u Francuskoj, ali svakako i širom Evrope. Ako je neko sa ovdašnjih prostora mogao od toga da napravi spektakl, onda je to nedvosmisleno bio pozorišni čarobnjak Jagoš Marković sa svojom “Ćelavom pjevačicom” u produkciji Centra za kulturu Tivat. Na 50. pozorišnom festivalu Dani komedije u Jagodini predstava je nagrađena kao najbolje pozorišno ostvarenje, što je samo jedna u nizu zasluženo dodeljenih nagrada.

Ovaj tipični predstavnik teatra apsurda se u pomenutoj adaptaciji seli iz uštogljenog britanskog društva u živopisnu Boku, čiji dijalekt i karakter ljudi daju posve drugačiji šarm ovom komadu (prevod po bokeški Neven Staničić). Tekst koji čini niz trivijalnih dijaloga donose neki miroljubivi i predusretljivi pobornici teorije “gledanja svog posla” i nemešanja u tudje živote. Nevidljivo na površini, a jasno detaljnijim sagledavanjem, reč je o porodicama u kojima žene vuku konce, o domaćinima kojima su bokeška kuhinja i muzika esencija života, a kašnjenje na zakazanu večeru nešto što se i gostima kurtoazno, ali glasno zamera.

Karakter likova nam nije previše otkriven i gotovo ga je nemoguće dokučiti kroz sve te nesuvisle dijaloge ispunjene klišeima i trivijama. Oni su i gospoda i malogradjani, svakako konformisti koji plivaju kroz reku letargije potpuno uobličenog života. Oni nisu apriori niti loši, niti dobri. U njima se može prepoznati svako od nas pomalo, čak i kroz otudjenost oslikanu besmislenom komunikacijom. Više kroz gestikulacije i ton, negoli kroz izrečeno, možemo naslutiti njihove strahove, potajne želje, vapaje.

Svedoci smo činjenice da je Jagoš Marković za svoja rediteljska ostvarenja uvek birao vrhunske glumce, što i u ovom slučaju nije izostalo. Predstavnike porodice Borio igra fenomenalni glumački tandem – Olga Odanović i Branko Vidaković. Možda iz želje da zadobije pažnju svog supruga ili razbije učmalu tišinu gospodja Borio elaborira večeru koja se upravo završila, svaki njen detalj, ukus, količinu. I više podseća na monolog koji nezaustavljivo napreduje pred nezainteresovanšću gospodina Boria, nego na smislenu konverzaciju bračnog para u zrelim godinama. Svaka naredna tema koju započnu postiže sve veći skok na skali banalnosti preteći da na izvestan način zađe u konflikt sa zdravim razumom.

Zakasneli gosti, gospodin i godpođa Lazari, koje tumače jednako maestralni Momčilo Otašević i Dubravka Drakić na trenutak su osveženje monotonoj kućnoj atmosferi donoseći svojom pritajenom ekscentričnošću buru smeha publici. On je nedefinisan u svom stavu i seksualnosti, ona naglašeno žena, strasna, željna toga da bude primećena i doživljena na pravi način. Igra reči koja boji njihov dijalog jednako je apsurdna i ne menja suštinu potrebe da se istraje u inicijalnoj ideji, ali pomalo podseća na želju da se emotivnom odnosu da neki nova iskra i probudi uspavana strast.

Promil nade da uvođenje lika vatrogasnog kapetana Kapa Pompijerija, koga tumači sjajni Branimir Popović, može doneti neki smisao vrlo brzo se rasprši na sitne atome. Nesagledivo je jedino da li je veća količina apsurda sadržana u anegdotama koje on pripoveda ili u kurtoaznom oduševljavanju okruženja istima i insistiranju da budu ponovljene. Njegov odnos sa služavkom Meri, kameleonski utopljenom u ambijent i beskrajno rečito prikazanoj gestikulacijama fenomenalne Sandre Bugarski daje svoj pečat specifičnom humoru. Jer namera je reditelja bila da ovo prvestveno bude komedija, svojevrsni izvor smeha, bez obzira na činjenicu da se ispod svake komedije uvek krije drama.

Valja napomenuti da Ćelava pevačica kao lik apsolutno ne postoji u ovom komadu i da se njeno spominjanje svodi na jednu usputnu razmenu reči koja dodatno stavlja akcenat na postojanje besmisla.

Za kraj je možda  najumesnije citirati samog Jagoša Markovića, koji je u jednom od intervjua rekao sledeće: „Kad je besmisao? Kad nema Boga, kad nema ljubavi. Kad nema ljubavi onda čovek misli da je on Bog!“. Ovim beskrajno dragim likovima, koji to jesu bez obzira na sve, potrebno je kao i svima nama da se životu da smisao, što je jedino moguće kroz ljubav, emotivno davanje i zajedništvo.

Snežana Laketić