Mama🤰👶😨👵

Od vajkada su žene ulazile u ulogu majke i prolazile kroz celokupan proces, svaka na svoj način. Da li su pojedine mame i ranije imale priliku da iskuse postporođajnu depresiju ili bar takozvani bejbi bluz, ili je možda moderno doba stvorilo nekakve “razmažene mame”? Reklo bi se ipak da su nekadašnje društvene stege onemogućavale žene suočene sa ovim izazovom čak i u pokušaju da se požale na sve poteškoće skopčane sa pomenutim fenomenom, da kažu glasno da se osećaju nesigruno, iscrpljeno, možda čak i usamljeno.

Neophodnost da se ova tema, pa i mnoge druge sa njom povezane iznesu na svetlost dana i sagledaju sa najdubljim stepenom ljudske empatije navela je britansku autorku Morgan Lojd Malkom da se kroz ne tako davno objavljen tekst “Mama” upravo suoči sa ovim aspektom u životu žene. Istoimeni komad u režiji Nebojše Bradića postavljen je na maloj sceni Ateljea 212 u decembru 2023. godine.

Glavnu junakinju Ninu autentično prezentuje glumica Tamara Dragičević, ujedno nagrađena kao najbolja glumica Festivala Prvoizvedenih predstava Centra za kulturu i umetnost Aleksinac. Zajedno sa svim svojim strahovima, frustracijama, nedoumicama, kao i nekim zaostavštinama putem kojih je prošlost ostavila svoj trag, ona snažno ilustruje prolazak kroz naglašeno buran fiziološko-psihološko-emotivni rolerkoster.

Svi njeni strahovi levitiraju na granici između nasušne potrebe da svoje borbe, nesigurnosti i najskrivenije misli i osećanja podeli sa nekim i želje da sve to ćutke stavi pod tepih kako bi izbegla utisak o sopstvenoj nedoraslosti zadatku. Pored činjenice da prolazi kroz nešto sasvim prirodno, poput hormonskog disbalansa i psiholoških padova, koreni njenih strahova sežu unazad, sve do detinjstva i odnosa sa majkom. Žena koja je i sama roditeljstvo smatrala teretom, teškim i nerado prihvačenim zadatkom morala je barem jedan atom ove energije da prenese i na spostveno dete.

Ova predstava je vrlo jasan prikaz činjenice da smo mi sami skloni fascinantnom umeću da formiramo životni horor kroz tok misli koje kada krenu u jednom smeru i ne zaustave se na vreme prete da ugroze i minimum racia. Razdvajajući se na samo nekoliko časova od svoje tromesečne bebe kako bi provela jedno ležerno veče sa prijateljicom Džeki (Jelena Stupljanin), Nina zapravo otkriva stepen odsustva opuštenosti i nemogućnosti da sa bliskom osobom priča o ma čemu drugom osim o bebi i svojim bojaznima da nešto radi pogrešno i da biva loša majka samo zato što je na trenutak iskočila iz ove lepe ali zahtevne uloge kako bi sebi upriličila malo vremena za relaksaciju i podsećanje na lični identitet.

Za nju su možda čak i bliska prijateljica, kao i svekrva Perl (Jasmina Avramović) neka vrsta iskušenja posmatrane i prikazane ne kakve jesu, već kakvima ih ona vidi. Jedna ležerna u odsustvu porodičnih obaveza, satkana od posla i još jednog izglednog pokušaja emotivnog vezivanja, a druga izbalansirana u svom besprekornom miru savršene majke, bake i žene u opštem smislu reči.

“I niko me stvarno nije pitao da li sam ja dobro!“ – reči su koje Nina izgovara u jednom od svojih monologa, reči koje vape za bežanjem iz te strašne izolovanosti u kojoj svi osim nje idu za svojim životima. Drugi odlaze na svoje poslove, oni svojim kratkoročnim prisustvom odaju nonšalantnost koja iritira, oni ne vide ono što bi njenim očima gledano bilo ispravno.

Na kraju dana važno je da razumemo da, pored onih mama koje je zadesila ta srećna okolnost da naročito prvo majčinstvo i njegov početak prihvate bezmalo lagano, postoje i one kojima je put nešto teži. Sažaljenje svakako nije opcija, ali su empatija i svesnost o tome da sve uvek može biti i drugačije dovoljan dokaz ljudskosti i inicijalna kapisla za to da mama pogođena ovom vrstom depresije shvati da nije sama, da načini za rešenje problema postoje i da je sve, samo ne sramota glasno izgovoriti kako se oseća.

Snežana Laketić