Prima facie 🤐

Tamo gde postoji prelaz od percepcije tuđeg bolnog iskustva ka sopstvenom doživljaju istog nalazi se i most između paušalne procene, možda čak i predrasude, i duboke emocije proizašle iz onoga što se osetilo na sopstvenoj koži. Upravo najdublji utisak o monodrami “Prima facie” u režiji Anje Suše ostavlja baš taj neočekivani obrt u kome glavna junakinja na teži način shvata kako izgleda boriti se sa vetrenjačama.

Bivša advokartica Suzan Miler je, sumirajući svoje dvadesetogodišnje poslovno iskustvo, sačinila ovaj intrigantni tekst koji pleni svojom upečatljivošću na daskama koje život znače duž mnogih meridijana. Na ovdašnje prostore stiže nošena entuzijazmom i producentskom inicijativom sjajne glumice Maše Dakić.
Iako tema seksulanog zlostavljanja u pozorišnim komadima nije nepozanica domaćoj publici, ona zasigurno do sada nije obrađena iz perspektive pravosudnog sistema, advokata, zakona. Ova predstava donosi sa sobom autentičan doživljaj jednog zapadnjačkog suđenja, pravi advokatski triler u kome žrtva kao da biva stavljena pod lupu kako bi se dokazalo njeno saučesništvo u zločinu.

Igrajući lik izrazito ambiciozne advokatice Tese, Maša Dakić nam na početku prezentuje upravo taj surovi profesionalizam braneći okrivljene muškarce i tražeći onu najtanju nit gotovo iskidane duše žrtve kako bi okrenula proces u drugom smeru i pobednički zagospodarila sudnicom. Suludo je i paradoksalno da se u postupku za koji je beskrajno teško prikupiti konkretne dokaze ispituje samo žrtva, kao da ona treba da spere ljagu sa sebe i opravda se pred svetom i pravosuđem za bol koja je njoj naneta.

Radnja ovog komada kao da sve vreme levitira negde između duhovitog načina da oslika krivično pravo i potrebe da se razume, kako ozbiljnost i profesionalizam, tako i stvarni osećaj nemoći onog ko strada što od nasilnika, što od nepoverenja društva. Neverovatan je zaparvo i taj nivo pozitivnog adrenalina kojim jedna monodrama drži publiku sve vreme budnom i fokusiranom na najsitnije detalje. I pored toga što samo jedna glumica nosi na svojim plećima teret držanja pažnje, stiče se čudesan utisak da je na sceni istovremeno prisutno daleko više osoba. Ova dinamika se, između ostalog, zasigurno mora pripisati perfektno osmišljenom scenskom pokretu u maniru maestralnog Damjana Kecojevića.

Prelomni trenutak nastaje onda kada Tesa od dominantne advokatice, “logoreičnog” krivičara, surovog profesionalca postaje i sama žrtva, neko ko je sada sa one druge strane. Jer slika dobija mnogo drugačije obirse kada događaji ostavljaju trag na nama samima. Sudska istina koja traži taj jedan dokaz koji bi bio dovoljan da se stavi pečat istinitosti na nečiju tvrdnju postaje neretko osujećenje one životne istine koja je ponekad teško dokaziva i pored svog neprikosnovenog postojanja.

“Ponekad žene još manje veruju ženama. Zašto je to tako?” – pita se Suzan Miler, a trebalo bi i sve mi da se zapitamo. Ako danas podozrivo gledamo na nečiji stil oblačenja, izbor pića, širinu osmeha, količinu parfema ili otvorenost, i to markiramo kao dokaz da je “kriva”, ne smemo zaboraviti da se apsolutno sve na ovom svetu ne događa samo drugima i da zastanemo pre nego što etiketiramo i damo svoj sud.

Svakako, ova predstava i jeste tu da nam pruži potrebne uvide u ovaj domen krivičnog prava na način koji svima može biti blizak, da pruži kritički osvrt na manjkavosti pravosuđa i zakona i podseti nas neminovno na važnost podrške. Ona je širom sveta pokrenula značajne inicijative i lavinu razumevanja i osvešećenosti, a samim tim olakšala utiranje puta do nekog makar za nijansu boljeg društva u kome se možemo bar u ovom segmentu osetiti bezbednije.
Snežana Laketić