Obraćanje naciji 🗣️📺📻💻📱

Kvalitetna pozorišna umetnost ima tu neku neverovatnu moć da oslobođena brutalne drskosti i površne neposrednosti ipak vrlo eksplicitno prikaže, gotovo raskrinka svaki društveni, sociološki ili bilo koji drugi fenomen. Pođe joj za rukom da i one najmračnije segmente društva oslika tako da ne izazove bes već buđenje i želju za promenom. Predstava Ateljea 212  „Obraćanje naciji“ u kojoj režiju potpisuje Bojan Đorđev, definitivno može poslužiti kao adekvatan primer svega navedenog. Nastala je po tekstu italijanskog glumca, stand-up komičara, reditelja i dramskog pisca Askanija Čelestinija.

Impresivna je činjenica da je ovaj tekst sazdan od niza Čelestinijevih stand-up nastupa u poslednjih dvadeset i kusur godina, kao neka vrsta zbirke, a da bi se zasigurno svaki gledalac mogao mirne glave zakleti da je ove satirične redove zapisao neko sa našeg podneblja, kao i da je, bez ikakve sumnje, ovo jedan friški opis realnog vremena. Šta nam to zapravo govori? –  Društveni poredak se, dakle, po svojoj suštini gotovo i ne menja, već samo forme “društvenih deformacija”.

Deset sjajnih glumaca se u brehtovskom maniru obraća direkto publici kroz monologe koji nisu predugački, ali su svakako vrlo provokativni i sugestivni. Prvi, i ujedno jedan od najupečatljivijih jeste monolog Osobe bez kišobrana (Jovana Gavrilović) koji nas uvodi u poznati reon današnjice – inertnost, izostanak volje za promenom, za borbom za svoje mesto pod suncem. Ilustruje činjenicu da se velika većina ponaša kao da im je oduzeta aktivna moć rasuđivanja i delovanja.  A dok na hiljade nas gaji nadu da će spasonosni potez povući neka druga osoba, jer mi kao jedinke ne možemo doprineti promeni, stvari i dalje tapkaju u mestu.

Postavlja se pitanje da li na drugom tasu vage Osoba sa kišobranom (Gorica Popović) sputava Osobu bez kišobrana da učini neki krucijalan korak ka pomeranju sa mrtve tačke? Reklo bi se da je odgovor odričan. Ona samo koristi stečenu moć, zadobijeno generacijsko nasleđe ili sposobnost da se „snađe“ i vrlo vešto one druge čašćava mrvicama sa svog stola, nalazeći da je njihova nezahvalnost krajnje neumesna.

Na sebi svojstvene načine ovaj komad nas vodi kroz polje najrazličitijih strahova i njihovih posledica. Susrećemo se sa Uznemirenim (Gordan Kičić) kao tipom ličnosti koju ekspazija mogućnosti informisanja tera u duboku depresiju, anksioznost, frustraciju, hipohondriju i sve ono što sredstva informisanja zapravo žele da nametnu u cilju laganog ali sigurnog kontrolisanja ljudske vrste kroz strahove.

Možda nas Momak sa ekserom (Ivan Jevtović) podseća na strahove opet plasirane kroz medije u formi kriminala i nasilja i produbljuje već poljuljano stanje duha izazivajući bol koji za sobom vuče sebičnost i opet frustraciju, pa i agresivnost. Momak sa pištoljem (Dejan Dedić) kroz igre moći i samoobmanjivanje jasno oslikava onoga čije su bojazni prikrivene maskom lažnog samopouzdanja.

Zebnje svih onih kao što je junak ove predstave Indigo (Ivan Mihailović), da moraju po svaku cenu da se uklope u svoje okruženje i na sve načine, grčevito se boreći, dokažu da tu pripadaju neretko su problemi sa kojim se susrećemo još od ranog detinjstva. Ta mučna, ali besmislena potreba da se dopadnemo drugima stavljajući na sebe samar istovetnosti, lišava nas svih onih lepota koje posebnost daje.

Nezaobilazna tema diskriminacije pažljivo je oslikana kroz lik Nastavnice čekanja u redu (Katarina Žutić). Tamo gde zakon džungle vlada preživljavaju samo najjači, hijerarhija se zna, a različitosti teško tolerišu. Izuzetan način da se ovaj segment ljudske deformacije produbi jeste i upečatljiv lik Lepe devojke sa ašovom (Miona Marković) izložene seksualnom uznemiravanju. Nemoćna da optuži krivca koji je na lestvici iznad nje, ona će svoj bes i uznemirenost iskaliti na onome ko u lancu ishrane biva koji stepenik niže.

Sve ovo dešava se u jednoj zemlji koja zvanično nije naša, a na vlasti se smenjuju mafijaši i korumpirani shodno potrebi i dogovoru, stvarajući privid međusobnog antagonizma. Opozicija postoji forme radi i ne naginje ulasku u skupštinu. Regularnim izborima na vlast dolazi Toni Mafijaš (Branislav Zeremski), a veličanstvenost njegove pobede od 110% uz glasove upokojenih starih Rimljana bučno prenosi konferansije kao tipični predstavnik medija. Izlazeći iz svog zvaničnog lika Tonija Korumpiranog (Aleksandar Srećković), ali bivajući i dalje na strani jačih, on živo šamara rečima one bez kišobrana pozivajući na buđenje. Sa jedne strane zasigurno stoje skriveni motivi ovakvog verbalnog šibanja i otvaranja očiju, a sa druge sigurno i nemogućnost da se dopre do objašnjenja takve količine inertnosti i prepuštenosti stihiji.

Ono što nam svima u teoriji ide odlično, ali pokazuje ogromno pomanjkanje u praksi jeste činjenica da bi bilo daleko racionalnije, umesto potrebe da očekujemo promenu kao takvu, da promenu svi pokrenemo u sebi na što više polja koja za njom vape kako bi rezultat sa određne vremenske distance bio konačno vidljiv. A da li će prelomna kap iz „slavine u stanu Osobe sa kišobranom“ napraviti trajni potop ove i ovakve civilizacije ili će iz njega izroniti neka nova i bolja, ostaje nam da tek da vidimo, a nadamo se najboljem.

Snežana Laketić