Pisano davne 2008.godine

Bezazelenost iščezla pre mnogo godina pojavila se iznenada u toliko lepom obliku, beskrajno željenom, ni najmanje idealnom, a opet srcu prijemčivom. Razbila je vremenom sve principe, postala uvrežena navika, činjenica bez koje bi pojedini dani bili pustoš! Kako je se odreći? Kako pobeći na vreme i sprečiti je da razori i onaj minimum zrelosti i savesti, mukotrpno građen i čuvan?
„Jednostavno“ – ne, to nije odgovor, to je ono što srce sebi postavi za zadatak, ono što treba da bude logična posledica tridesetih, hrabrost i spremnost na  novi rizik! Nema tu mesta depresiji i spoticanju. Dokle bi se stiglo tim slepim putevima, stranputicama? Postoji samo jedan ispravan put, a on ne trpi slabe! On podarzumeva ponos, ne onaj koji podriva tuđu sujetu, niti onaj koji budi našu sopstvenu,  već onaj koji nas drži svesnima da se grudima ne ide po zemlji, da se ne puzi ni pred kim!
„Cilj opravdava sredstva“ – to nije moja deviza! To bi isključilo i najniže moralne principe, a to nije moj karakter. Ne želim da stvaram višak razloga za kajanje. Progutaću svoju emociju pre nego li postati nečovek zarad sopstvenih slabosti.
Voleti ne znači uslovljavati onu drugu stranu. Moje poimanje ljubavi dozvoljava onom drugom da slobodnom voljom donese odluku, da u miru oseti ono ispravno, ono što će ga učiniti srećnim. Jer gde je naša sreća i gde je, između ostalog, i naša ljubav kad taj neko pati i trpi posledice nepromišljenosti? Kakvo zadovoljstvo pruža „iznuđena ljubav“, ona koja je danas tu prividno usrećujuća, a sutra nas puna prebacivanja može naterati da zažalimo što smo je ukrali i za sebe zadržali??!
Snežana Laketić