Nestajanje 😶‍🌫️🗣️🫂

Roditeljsko zanemarivanje, ćutanje o bolu, gubitak sebe u traumi, utapanje u nametnuto, neizgovorene unutrašnje borbe, verovanje u veštački stvoren privid, sve je to nekako smisleno povezano i obrađeno u tekstu hrvatskog pisca Tomislava Zajeca „Nestajanje“. Igrajući se režijskim umećem i pomenutim tekstom, rediteljka Sanja Mitrović postavila je na scenu Ateljea 212 istoimeni komad.

Radnja se naizmenično odvija u dve vremenske tačke, jedna u kojoj su traume nastale i druga u kojoj dosežu svoju kulminaciju, pa na kraju krajeva i nekakvu vrstu izlečenja. U jednom trenutku vidimo bračni par više srednje klase, ljude od renomea, društveno angažovane, sliku i priliku gospodskih manira i životnih ostvarenja. Idealnu postavku pomalo remeti ponašanje njihove ćerke koja svojim scenskim pokretima kao da oslikava frustraciju deteta koje je zanemareno na putevima ostvarivanja roditeljske ambicije.

Krucijalna ličnost ove drame i okidač gotovo svih dešavanja je Karlo (Svetozar Cvetković), univerzitetski profesor, čovek koji je naizgled ceo život posvetio prirodi i deci, naročito dečacima sa nekom vrstom hendikepa, kao i kampu koji je osnovao baš zbog njih i „zaslužio“ značajnu nagradu na osnovu svojih angažovanja. Paradoksalno, sve zapravo predstavlja paravan za mračnu stranu individue bremenite ličnom traumom iz detinjstva i mržnjom prema majci.

Njegova supruga Vera (Dubravka Mijatović) u savršeno krojenoj zelenoj haljini, kao oličenje ravnoteže porodičnog doma, umetnica sa brojnim nagradama, u početku je pravi pokazatelj činjenice da su mnoge porodice slične po tome što se njihovi članovi između sebe skoro i ne poznaju onako baš suštinski. Suočavanje sa istinom o tamnom delu izvitoperenog karaktera njenog muža put je u bolest i nestajanje, kao znamenje onih boljih koji emotivno trpe zbog onih koji u te bolje nikako ne spadaju.

Ćerka Tea (Natalija Stepanović) nedostatak roditeljskog prisustva i život u filmu o njihovim uspesima najpre ispoljava frustracijom i detinjastim revoltom koji sa godinama prerasta u ličnu ambiciju deteta učenog po modelu. Njen karijerizam je otišao i korak dalje u pravcu propasti braka i nimalo lakog života samohrane majke koja opet pokreće ciklično nasleđe ne posvećujući dovoljno vremena sopstvenom detetu.

Drugu stranu medalje čine žrtve različitih stupnjeva Karlove filantropije, oni koji su je osetili na sopstvenoj koži, kao i oni njima bliski, ili pak oni koji su nevino verovali u sliku stvaranu godinama zarad zataškavanja prljavštine duše jednog suštinski nesrećnog deteta zarobljenog u telu odraslog čoveka. Neke žrtve nažalost nisu dovoljno jake da pobede unutrašnje povrede i kao lik dečaka sa ekrana (Đuro Brstina) traže olakšanje kroz neke pogubne forme nestajanja.

Kao glavna žrtva Marko (Dejan Dedić) lišen mogućnosti da kao dete dopre do svojih roditelja i iznese duboke patnje, nateran je njihovim neosnovanim stidom da traži oprost tlačitelju za bol njemu nanet. Svim jasnim znacima psihoze data su nekakva druga objašnjenja bazirana na nedostatku istine koje je gušena u tom mladom biću. Njegova naglašena autističnost i nemar prema sopstvenom detetu u zrelom dobu samo su deo posledica onoga što je ostalo zakopano u njemu. Onog momenta kada otvara dušu i izbacuje bes iz sebe, on se zapravo prvi put posle niza godina “pojavljuje“ i ostavlja to mučno „nestajanje“ iza sebe.

Dva lika u naglašenoj ženskoj energiji i bezazlenog pristupa stvarima prave neku vrstu balansa donekle mračnom ambijentu. Gazdarica pansiona nadomak dečijeg kampa (Branka Petrić) afirmativno govori o profesoru kao pristojnom čoveku, opijena slikom dece koja su tu dolazila svake godine, naizgled se samo radosno igrajući u šumi. Njena čista duša je neka vrsta idealne publike za svesno stvorene privide.

Jedan poluanđeoski lik brižne majke blago hendikepiranog dečaka, žene iz radničke klase, daje poseban pečat ovom komadu. Alisa (Milica Janevski) ne samo da govori, već i svakim postupkom živi izgovorene reči da se ne može razumeti da bismo voleli. Obrnuto je, treba voleti da bismo razumeli. Dolazeći u kontakt sa Markom, a potom i sa njegovom suprugom Anom (Jelena Ilić), toplom dušom u oklopu grube policajke, ona zapravo kao da biva neka vrsta misionara koji oboma otvara oči.

Na kraju krajeva, koliko god da reči umeju nekada da budu suvišne, ono što je siguran lek za dušu i osnov za zdrave odnose u mnogim situacijama jeste upravo to, progovoriti, izreći svaku emociju kako ne bismo jednostavno „nestali“.

Snežana Laketić