Tako je ako vam se tako čini 💭💬🗨️

Apsolutna istina kao takva može biti samo klasična iluzija zađemo li u svet međuljudskih odnosa u težnji da dokažemo ko je njen nosilac i čije je gledište jedino ispravno. Ako poverujemo jednoj strani nećemo se prevariti, ali samo ako poverujemo i drugoj strani istovremeno. Objašnjavajući na sarkastičan način ovaj fenomen, nobelovac Luiđi Pirandelo u jednom od svojih tekstova govori kroz lik jedinog trezvenog u moru grotesknih likova: “Vaša radoznalost je nepodnošljiva samim tim što je uzaludna!”.

Tema koja nema istorijski okvir, već samo drugačije puteve prezentovanja očito je bila inspiracija kako samom Pirandelu da o tome dramski elaborira, tako i nesvakidašnjem Jagošu Markoviću da istu oživi kroz predstavu “Tako je ako vam se tako čini” na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Čak i sedam godina nakon premijere interesovanje za ovaj komad i fantastičnu plejadu glumaca ni najmanje ne jenjava.

Priča nas naime vodi u dom ugledne porodice Agaci, koji je zapravo steciše malograđanskih interesa zamaskiranih ljubaznošću i empatijom.  Dolazak novih suseda, nesrećnih ljudi prognanih teškom tragedijom porušenog grada i sopstvenog doma, izaziva u njima ogromnu dozu znatiželje, ali i pseudomoralnog podozrenja prema motivima da ti isti ljudi žive upravo na način koji su odabrali.

Ističući se svojim upadljivo žutim kostimom gospođa Amalija (Sloboda Mićalović), kao pokretač najnižih ljudksih poriva ka radoznalosti deluje kao pandan današnjoj žutoj štampi. Naizgled žena od stila, a suštinski tipična predstavnica malograđanstva – lažno otmena, lažno sažaljiva, željna informacija o drugima, uskogruda u pogledu informacija o sebi. Majčinski uzor jednako se prenosi i na njenog muškog potomka Dina (Lazar Đukić), koji slepo sledi primer svoje majke kao jedini ispravan model.

Kako se sličan sličnom raduje, dom Agaciejvih svoja vrata  drži širom otvorena za gospodina i gospođu Sireli, kroz sjajnu energiju Vesne Stanković i Nenada Jezdića, kao i svesrdnu podršku njihove prijateljice gospođe Čini (Cvijeta Mesić), ljude istovetnog načina razmišljanja, dovoljno zaludnih da se sa pregršt entuzijazma bave do tančina tuđim životnim pitanjima. Gospođe odevene i zaogrnute lažnim sjajem nepostojećeg gospodstva pravo su ogledalo i pandan svojim domaćinima.

Skrivajući svoju privatnu znatiželju iza ispolitiziranih interesa uprave grada, savetnik Agaci (Branislav Lečić) dovodi kompletnu priču na najviši nivo, uključujući čak i samog gradonačelnika (Irfan Mensur) u čitav istraživački rad koji stremi jednoj jedinoj i nedvosmislenoj istini.

Ironija se čak i za tako ogromnu količinu posvećenosti raskrinkavanju gospodina Ponce (Marko Janketić) sastoji u činjenici da se svaki izlazak na zelenu granu naprasno uruši u deliću sekunde nekim novim potencijalnim momentom koji iskrsne na horizontu mogućeg. Želja za saznanjima ne preza ni od zadiranja u osetljivo emotivno stanje gospođe Frola, žene koja odevena u crno i tiha u svojoj patnji nesrećno pokušava da opravda sebe i svog zeta, gospodina Poncu, kao i svoju ćerku Linu (Jelena Trkulja), ili bar onu za koju je smatra. Ovu ulogu maestralno tumači Jelisaveta Seka Sablić, odstupajući i više nego uspešno od svojih uobičajenih uloga komičarke.

Oni trezveni koje drugi smatraju ludima jer su u manjini i ne utapaju se u masu palanačke žabokrečine, slamka su spasa i nade da svet nije do kraja potonuo. Lamberto Laudizi, brat gospođe Amalije, na vrlo ciničan način pokušava da dopre do usijanih glava i navede ih da shvate da istina za kojom tragaju, ne samo da nije do kraja dokučiva, već je potpuno nebitna za njihove male živote. Brilijantan u ovoj ulozi, Voja Brajović posve miran u svom izražavanju, kao da rečima udara o oklop tog polusveta zauvek postavljen za slučaj eventualnog prodora racija.

Na kraju krajeva, kada bismo za promenu svoju radoznalost usmerili na stanje sopstvene duše i zaronili dublje u srž sopstvenih namera i emocija, ne bi nam ostalo previše vremena i prostora da tudju muku i jad raščlanjujemo na sastavne delove kako bismo sebe oprali.

Snežana Laketić