Mihael Kolhas 🌝☔⚡🌀

Staza koja vodi od pravednika do razbojnika, od poštenog trgovca do prestupnika neslućenih razmera deluje kao dugačak put, nezamisliv i sulud. A ipak nas život demantuje i ponekad iz potpune banalnosti stvori upravo jednu ovakvu transformaciju ljudskog bića. Nemački dramaturg Hajnrih fon Klajst je junaku svoje pripovetke udahnuo ovaj duhovni raspon i nekako ostavio čitaocima da sami donesu zaključak da li je ovaj čovek za osudu ili gromoglasnu podršku. Na veliko zadovoljstvo beogradske publike repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta postao je obogaćen aprila 2024. godine komadom “Mihael Kolhas” u nekako već prepoznatljivom režijskom maniru sjajnog Borisa Liješevića.
Dajući apsolutno originalan pečat naslovnom liku, glumac Vojin Ćetković nas na jasan način vodi kroz sve etape destruktivnog preobražaja jednog smernog i čestitog čoveka, kome je nepravda ne samo nanela bol, već i pomutila razum do granica zaslepljenosti. Vodeći jedan posve stabilan porodični život, u neku ruku predvidiv, ali zadovoljavajući, on kao da ni ne sluti da iz čiste obesti jedan nezreli mladić može da se poigra sa njegovom čestitošću, tek zato što mu bezobrazluk i osionost daju za pravo da to i učini.
Iz pomalo neobjašnjive potrebe da svoj uticaj koristi ne bi li ismejao poštene ljude koji časno obavljaju svoj posao, mladi plemić Junker Vencel fon Tronka (Aleksej Bjelogrlić) na vrlo teatralan način plasira svoja izmišljena pravila, maksimalno podržan “skrušenim” manipulatorom kakav je njegov sluga Kastelan (Miloš Samolov). Njegov modreni kostim, naoko u potpunom neskladu sa vremenom u kome se radnja odvija, zapravo je refleksija bahatosti onih koji imaju nekakvu vrstu moći u rukama kroz sve decenije i vekove unazad duž istorije čovečanstva. On je bruka i teret za porodično ime, čiju stranu nevoljno drži rodjak Kunc fon Tronka (Nikola Rakočević), a sve u nameri da spere ljagu nepromišljenosti sa predaka i naslednika.
Tragom pristojnog čoveka Kolhas nadoknadu za nanetu štetu traži najpre putem suda, postavljajući izvesne racionalne zahteve u nadi da će pravda biti zadovoljena. Njegovo lice u toj situaciji i dalje biva lice pravednika, čoveka koji veruje u elementarnu ljudskost. Ipak, izigran svaki put na krilima sopstvene naivnosti, njegov moral doživljava preobražaj u snažnu potrebu za retribucijom. Na početku tog novog izazova snagu mu uliva bezrezervna podrška supruge Lizbet. Igrajući ovu rolu glumica Milene Vasić pleni predanošću svog lika skopčanoj sa jedinstvom boje ljubavi i elemenata modernih trendova svojstvenih stabilnoj savremenoj ženi. Čini se da je prelomni trenutak za potpuni preobražaj u razbojnika i zločinca upravo vezan za udarac na to što je glavnom junaku najsvetije i za šta praštanje u njegovoj duši ne postoji.
Pokušaj da se snažnom kritikom, ali i dubokim razumevanjem udahne smirenje uzburkanoj patnji pojavljuje se kroz lik čuvenog Martina Lutera. Pomenutog osnivača protestantske crkve tumači maestralni Voja Brajović, a njegov uloženi napor ostaje bezuspešan kod onoga ko traži pobedu istine, a u veri ima uvek veliko ALI na svaki pokušaj da se oprost ugradi u ojađeno srce.
Posebnu magiju na sceni ostavlja Miodrag Dragičević u ulozi Kolhasovog sluge Herzea. Odan do srži sopstvenog bića, istrajan u podnošenju svih muka, sledbenik u borbi svog gospodara, no ipak razumniji u presudnom momentu, on kao da biva predodređen da bude jedini nosilac plodova bitke koja nije njegova.
Ne sme se nikako zaobići predstavnik vlasti Knez Saksonski (Zoran Cvijanović), naizgled dobroćudan, a nesiguran čovek, rastrzan između želje da zadovolji Kolhasovu pravdu podržanu širokim narodnim masama i potrebe da bude blizak volji drugih plemića, a sve kako bi zapravo zadržao vlast kojoj ni sujevreje ni proroštvo nisu strani.
Možda najjednostavnija, a opet najjasnija poruka ovog komada jeste stih “spasi nas od nas” u izvođenju Kralja Čačka. Njegovo prisustvo na sceni upotpunjuje ugođaj i svakim tonom prati i naglašava dinamiku i svaku značajnu emociju.
Reklo bi se da nas ova predstava ne uči zvanično tome šta je ispravno ili pogrešno, već nas postavlja u poziciju da sami donesemo sopstveni sud trudeći se da bar na trenutak uskočimo u cipele Mihaela Kolhasa. Da ga razumemo, ali ne i da aplaudiramo ludosti, da uočimo jarosni greh izazvan nepravdom, ali ne i da osudimo. Možda je zapravo, skoro kao i uvek, najbolje dati svom gnevu vremena da se svede na neku razumnu meru i delati iz pozicije razuma i mudrosti, da se zadobije značajni deo željenog, a ipak ostane u miru.
Snežana Laketić