Deca 🫄🧑‍🤝‍🧑🙆🤸🤷

Svojevrsni kaleidoskop uskomešanih i haotičnih misli i osećanja svih onih anđeoskih, nevinih bića, kao i onih koji su na svoj put u svet odraslih poneli strahove i uverenja iz detinjstva puna nametnutog bremena, okreće se u svoj punini glasova, muzike, pokreta i boja u nestvarnoj operi u 17 pesama – “Deca”. Sa svakim izvođenjem Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ona pokreće sve najdublje segmente duše koja valjda celog života traga za suštinom i smislom. Ono što je literarno majstorstvo Milene Marković, vredno prestižnih nagrada, pretočeno je režijom i kompozitorskom magijom Irene Popović u nešto što apsolutno sve aktere i kompletnu publiku uznosi do katarze.

Neverovatan je taj sklad ogromnog broja učesnika, glumačkog dara, operskih vokala i čudesnog orkestra. Svakako je poseban doprinos dečijeg hora “Nade”, čiji sam naziv upućuje na to da je umetnička empatija i osećaj za pomalo proročko sagledavanje talenta dece, samo formalno označenim “sa margine”, zapravo iskorak u davanje snažnog vetra u leđa upravo onim mališanima kojima je nečija sposobnost da vidi dalje omogućila da budu na mestu koje im pripada i koja će ih vinuti u visine, a ne potkresati krila.

Čudna je, na drugoj strani, ta neka vrsta oprečnosti, gde svako peva o nekoj sopstvenoj boli, željama, nadama, ushićenjima, padovima, a čini se da je opet sve jedan univerzalan glas koji se različtim nitima vezuje i stapa u neprekidan niz misli i osećanja željnih da kroz živu i glasno izgovorenu reč nađu put ka slobodi i izlečenju duše.

Ovde svaki smisleni pokret i gestikulacija, muzička promenada kroz najrazličitije stilove, kao i svaki otpevani stih govore koliko je uistinu važno vrisnuti u etar svaku težinu, a naročito onu koja se dugo nosi. Da li nam je bilo strašno to što ni sva ljubav članova porodice nije mogla dečijoj tananoj duši da ublaži bol nevoljenja od strane druge dece? Koliko je ustvari tegobno biti dete koje ne ume da hvata loptu ili vozi bicikl i koliko nesigurnosti ta nazovisitnica donosi u zrelom dobu devojčici koja je živela samo za jedne lakovane cipelice?

Možemo li bar na trenutak zamisliti bol majke čije dete nije kao druga deca i čija je najdublja želja da i on nekada poraste i da bude kao ostali dok ona, u iščekivanju čuda, svoju tugu skriva na plaži uvučena u “kupaći kostim baš kakav treba da bude” ? Seća li se možda neko sebe kada je zbog neprihvatanja obećao nekim bezobzirnim drugarima da će im jednog dana biti žao što nisu prepoznali veličinu dara u nastajanju, onu kojoj će svi svedočiti i diviti joj se? Ili smo možda prkoseći roditeljskom ili nekom drugom autoritetu izmišljali čak i ono što nismo zgrešili ne bismo li svoj revolt popeli na pobednički pijedestal?

Zajedno sa muzikom kao eliksirom koji “sklanja medveda sa grudi, pčele iz očiju, zemlju iz usta”, svaka se patnja osipa kada se grlenim glasom jasno artikuliše. Zato jedno ogromno hvala svima koji su deo ovog nesvakidašnjeg spektakla – Nela Mihailović, Suzana Lukić, Bojana Stefanović, Vanja Milačić, Bojana Bambić, Dragana Varagić, Miona Marković, Pavle Jerinić, Jelena Blagojević, Vladan Matović, Aleksandar Vučković…  ukratko svim glumcima, pevačima, orkestru, baš svima, a da se teg ne stavi samo na jedan tas vage ili se u ovom zajedničkom disanju izdvoji jedan dah kao najsnažniji.

Zasigurno je na kraju krajeva da se u barem jednom stihu svaki gledalac zapravo susrtene sa samim sobom na večitom putu sazrevanja i udaljavanja od onog deteta koje je svoje ljutnje ponelo sa sobom i koje ih plasira kao odraz zrelosti, a suštinski je samo nadureni musavi mališan koji nije dobio željenu emociju, igračku, prijateljstvo, zagrljaj. Zato “Deca”, iako ponekad gnevna, kidanjem lanaca vraćaju igri stari sjaj i leče do najsitnijeg atoma svaku putem stečenu emotivnu brazdu.

Snežana Laketić